ALT_IMG

Koçerî

Koçerî - (Koç-кочевка; herî шедший ) - народный курдский танец . Описание: Участники выстраиваются в линию, руки во время исполнения раскрываются и кладутся на плечи партнёра.Readmore...

ALT_IMG

Ночь хны

За один или два дня до свадьбы проводится "ночь хны" - обряд, на котором обычно присутствуют только женщины. В этом обряде главная роль отводится общепринятым обычаям. Readmore..

Alt img

О религии Езидов и философии Зороастризма

ВСТУПЛЕНИЕ Курды-езиды постсоветского пространства, оторванные от своей исторической родины, сумели сберечь пламя езидизма — древнейшей религии, не позволили угаснуть свету надежды в сердцах и душах многомиллионного курдского народа.Сегодня мы задаем себе вопросы:Readmore...

ALT_IMG

К курдскому вопросу

Многие представители разных этногрупп, в том числе некоторые соседи курдов: арабы, турки и персы считают боевой настрой народа Курдистана, так называемыми, имперскими замашками. Readmore...

ALT_IMG

Проблема пассионарности курдского этноса в СНГ

Из различных источников информации и СМИ мы Readmore...

ALT_IMG

История из жизни курдов Иване и Закария Мхаргрдзели

Первые придворные царицы Тамары - Иване и Захария Мхаргрдзели(с груз.: «მხრები» –плечи; «გრძელი» - длинное; отсюда «Мхаргрдзели» означает «длинноплечие») Readmore..

Показаны сообщения с ярлыком Армения. Показать все сообщения
Показаны сообщения с ярлыком Армения. Показать все сообщения

Что нужно правительстве Армении??

0 коммент.
Одним из направлений армянской национальной политики это курдское направление. Здесь в задачи властей Армении входит две задачи по возможности ассимилировать местное курдское население Армении а тех кто не хочет арменизироваться просто выдавить из страны.
Вот как характеризует эту политику нашим читателям.RÎYA RAST
«1.Ставить под сомнение автохтонность курдского этноса на территории «Исторической Армении»
2. Убедить, что нет такого этноса как «курдский народ», а есть отдельные ираноязычные племена, обозначенных под общим термином «курды»
3. Что курды пришлые дикие кочевники и не развиты в культурном отношении, у них убогая материально-духовная культура
4. Что в геноциде армянского народа в первую очередь повинны и курды и т.п.
5. Муссировать идею о «криптоармянах», внедрять ее в курдской среде, доказать, что курды-заза и исповедующие езидизм курды — не курды, а отдельная нация, которая во многом близка к армянам, а на следующем этапе «пробудить армянское этническое сознание» с последующей абсорбцией».
А вот как обращается к курдам, живущим в Армении армянский автор Григор АГАНЯН
«ты, неблагодарная курдская собака, где ты нашел этих наших «спасителей», кто ты такой – турецкий выкормыш, кто ты такой, чтобы говорить об армянах и армянской культуре!»
Continue reading →

Воспоминания о поэте Шкое Гасане

1 коммент.


Воспоминания о поэте Шкое Гасане
(Отрывки из готовящейся к публикации
книги воспоминаний "Тоска")



    В последнее время я стал улавливать одну печальную тенденцию: наши писатели и поэты, которых уже нет в живых, постепенно подвергаются забвению. В особенности это касается тех, у кого либо нет друзей и близких, детей или других родственников, либо если таковые даже и есть, то они не так активны в деле популяризации их имени. Конечно, это плохо, и в таком случае моральная ответственность ложится на тех людей, которые были лично знакомы с этими деятелями литературы и культуры. Именно они должны донести до нынешнего и последующих поколений вклад, который внесли наши ушедшие писатели и поэты, потому что в свое время соприкасались с ними, вместе работали, знали их характер, то, какими они были в повседневной жизни, какие интересные события происходили с ними и т.д.
    Мне повезло в том плане, что я не только был близко знаком и вместе работал со многими представителями нашей литературы и культуры (которых, к сожалению, сейчас уже нет с нами), но и поддерживал с ними дружеские и теплые отношения. Конечно, у каждого из них был свой уровень и не все были яркими звездами, но в целом все они в меру своих способностей и одаренности внесли свой вклад в развитие и обогащение курдской литературы и культуры. Поэтому их надо помнить, чтобы в последующем история могла оценить вклад каждого и все расставить по своим местам.
    Я, как представитель того поколения (которое условно принято называть "вторым поколением", ряды которого, к сожалению, сильно поредели), считаю своим долгом рассказать нашим читателям о тех людях, с которыми был близко знаком и вместе работал. Мне хотелось бы создать у  них более-менее определенное представление, и может быть, в моем рассказе не всем всё понравится или устроит, но я не могу кривить душой и пишу всё так, как было на самом деле. Конечно, в нашей истории, как в истории других народов, не все было гладко и просто: были и взлеты, и падения. Это объективные процессы, но правда превыше всего, она должна быть озвучена и по достоинству оценена. Я всегда стремился и стремлюсь именно к этому.
    А вот и один из тех, кого не так часто вспоминают и по достоинству не оценивают, – это замечательный поэт и маститый знаток курдского языка Шкое Гасан. Именно о нем я хотел бы немного вам рассказать.

    Шел 1959 год. Я был в деревне. К тому времени я уже знал, что Шкое Гасан устроился на работу на радио в отдел курдских передач. Однажды в начале очередной трансляции вместо привычного традиционного выражения "новые слова" ("xeberê teze” – именно так начинались наши передачи) я услышал что-то новенькое – "последние новости" ("deng û be"sê teze”). (Надо отметить, что формулировка "новые слова" далека от обозначения понятия новостей в курдском языке и в этом смысле в целом чужда для курдского уха). Впоследствии я узнал, что именно Шкое Гасан ввел это новшество в курдские радиопередачи.
Мне посчастливилось примерно год работать на радио вместе с Шко. Я знал, что он родился в 1928 году в деревне Джамушлу (Апаранский район, Армения). Вот как вспоминал про Шкое Гасана академик Академии наук Армении Шакрое Худо: "Мы были друзьями, шесть лет проучились в одном классе. После окончания десятилетки он избрал филологию, а я историю. Это был начитанный и знающий человек. Я всегда поражался тому, каким образом он, живя в маленькой деревне, умудряется добывать и прочитывать так много разных книг".
Шко было 5 лет, когда умер его отец, и все заботы по воспитанию детей взял на себя его дядя (брат отца) Софи. Он поднял и вырастил не только Шко, но и его брата Хамо (который впоследствии стал замечательным певцом и музыкантом) и сестру Зозан.
Шкое Гасан окончил отдел востоковедения филологического факультета Ереванского государственного университета, проработал несколько лет учителем в армянской школе в Абхазии, а в 1959 году вернулся в Ереван и поступил на работу в отдел курдских радиопередач в качестве переводчика.
Я был еще студентом, когда прочитал его замечательный очерк о курдах Армении, опубликованный в газете "Советакан Айастан" ("Советская Армения"). Это был очень интересный материал, в котором, помимо всего прочего, обосновывалось его собственное мнение о происхождении слова "Джамушлу" (название его родной деревни). В частности, было указано, что это арабское слово и оно означает место, где содержат волов ("джамуш" – вол, "лу" – место).
Как я уже сказал, на радио Шко работал переводчиком. Правда, переводил он медленно, но делал это так, что после него никто не мог ничего изменить: ни изъять, ни заменить хоть словечко. Курдский он знал великолепно, а во время учебы в университете был любимцем известного армянского лингвиста, академика Грачья Ачаряна. Ш.Гасан часто бывал у него дома, и когда того уволили с работы, положение Шко из-за дружеских  отношений с преподавателем стало весьма незавидным. Дело дошло до того, что его вопрос несколько раз выносился на повестку дня заседаний университетского комитета комсомола.
Шкое Гасан был выдающимся нашим поэтом. Его стихи, подобные  чистой и прозрачной родниковой воде, были написаны в истинно курдском духе. У него было много читателей, и когда вышла в свет его первая книга "Подснежник" (1961), в течение нескольких дней весь ее тираж был раскуплен. В последующем, еще при жизни поэта, были опубликованы еще 2 сборника его стихов: "Курдский тамбур " (1965) и "Мечта сердца курда" (1970). После смерти был издан еще один его сборник под названием "Perwaza welêt” ("Взлет  страны"), в который вошли в основном стихи и баллады. Тема Курдистана проходит красной нитью через все те произведения, и эти порывы, исходившие из самой глубины души поэта, были совершенно искренние. Шко не мог, подобно некоторым, расчетливо использовать патриотическую тематику и, играя на этом, завоевывать себе имя и славу. Возможно, причиной тому было то, что он как никто другой чувствовал всю горечь отсутствия свободы и независимости своей родины, своего народа. У него  действительно болела за это душа, и пример тому – его поэма "Мой сон".
К сожалению, наша дружба продлилась всего один год. В 1960 году Шкое Гасан поступил в аспирантуру и уехал в Ленинград (ныне Санкт-Петербург). Его научным руководителем был И.Цукерман.
Почему Канате Курдо не согласился стать его научным руководителем? Дело в том, что в то время К.Курдо написал несколько статей о правописании курдского языка, которые были опубликованы в газете "Рйа таза". Амине Авдал выступил против точки зрения Каната. Он (А.Авдал) написал и издал книгу о курдском правописании и, более того, – добился, чтобы министерство образования Армении признало эту книгу в качестве образца курдского правописания и обязало все наши образовательные структуры и прессу руководствоваться изложенными в ней правилами. (Причем надо отметить, что Амине Авдал механически перенес законы армянского языка на курдский, с чем Канате Курдо был категорически не согласен). Кроме того, Амине Авдал и его сторонники заставили Шкое Гасана написать на эту книгу хвалебную рецензию, защитить точку зрения ее автора, а мнение Канате Курдо раскритиковать и опровергнуть. Так и было сделано: рецензия была написана и опубликована в газете "Рйа таза". Вот почему Канате Курдо не захотел стать научным руководителем Шкое Гасана.
Во время учебы в аспирантуре Шко заболел и несколько месяцев пролежал в больнице в Тбилиси. Потом он вернулся в Ереван и устроился на работу в сектор курдоведения отдела востоковедения Академии наук Армении. Шкое Гасан написал диссертацию, но не смог ее защитить – во время предварительного обсуждения Максиме Хамо выступил категорически против. В Ереване Шко получил квартиру, она находилась недалеко от железной дороги. Случилось так, что один из его сыновей попал под поезд и погиб. После этого Шко поменял квартиру и уехал в Тбилиси. Там же, в 1976 году, он умер.
Очень жаль, что Шко так безвременно ушел из жизни. Если бы не ранняя смерть, этот человек с его глубокими и богатыми знаниями мог бы внести в нашу культуру несоизмеримо больший вклад, не говоря уже о его поэзии. К настоящему времени опубликованы несколько сборников его стихов, и, пожалуй, все они стали для наших читателей любимыми настольными книгами. Когда в 1959 году в Армении по сценарию Араба Шамилова был снят и показан документальный фильм "Курды Армении" (на армянском языке), по поручению соответствующих органов Шкое Гасан перевел текст того фильма на курдский язык и сам его озвучил. Этот фильм на курдском языке был показан в Иракском Курдистане. Кроме того, Шкое Гасан сыграл главные роли в некоторых радиокомпозициях на курдском языке.
Однажды, когда я и Шко переводили очередной армянский текст на курдский язык, между нами вспыхнул спор по поводу одного нюанса в армянской грамматике. Кто-то из нас утверждал одно, а другой – обратное. Для решения вопроса, кто из нас прав, мы направились в редакцию армянских радиопередач. Там сидело несколько сотрудников, среди которых был также главный редактор Арутюнян. Мы без всяких предисловий задали им прямой и краткий вопрос:
- Кто из вас хорошо знает армянский?
В ответ раздался дружный хохот:
- Нет, вы только на этих курдов посмотрите! Пришли сюда и спрашивают, кто хорошо знает армянский!..
- Речь идет об одном вопросе армянской грамматики, - ответили мы и изложили, в чем суть нашего спора.
Предмет обсуждения, вызвавший разногласия между мной и Шко, был не так-то прост, и теперь, когда мы обратились за помощью к нашим армянским коллегам, спор разгорелся уже между нами и ими. Дискуссия была довольно горячей, и в итоге было признано, что из нас двоих прав оказался именно Шко.
В последующем, когда время наших радиопередач было увеличено до полутора часов, 3 редакции (армянская, арабская и курдская) были объединены в Управление, которое стало называться ИНО (т.е. радиопередачи для иностранных слушателей). В неделю раз проводилась общая для всех трех редакций летучка, и во время очередного такого собрания один из наших сотрудников выдвинул следующее предложение:
- Наши материалы в основном на армянском. Будет лучше, если сначала их редактировал бы армянин, а после этого мы переводили эти материалы на курдский.
Из присутствующих несколько человек поддержали эту идею, но начальник управления Арутюнян, тот самый, который был свидетелем нашего спора, возразил:
- Да вы что? В курдской редакции есть такие молодые кадры, которые нас самих могут поучить армянскому языку! Ну, как я возьму и сделаю такое назначение?
… Правда, вот уже много лет, как не стало Шкое Гасана, но он всегда рядом с нами. Мы, его друзья и близкие, не забываем его поэзию, мы помним, каким он был человеком и какими глубокими знаниями обладал. Отрадно то, что имя Шкое Гасана не забывают и с любовью вспоминают не только курды бывшего Советского Союза, но и те наши соотечественники за рубежом, которые являются поклонниками курдской поэзии. 

2013

Перевод с курдского
Нуре  САРДАРЯН (Нура  Амарик).



Continue reading →

Pêwendîyên “Xoybûnê” û “Daşnaksûtyûnê”

0 коммент.
Têkçûna serhildanên li Kurdistana Tirkîyê, Îranê û Îraqê di nîveka salên 20î serekên kurdan, ko piranîya wan li ser axa Tirkîyê xuliqîbûn, hişyar kir, ko rêxistinên miletîyê saz bikin û kar û emelên xwe ji bingehê va biguhêrînin.


Serhildanên bi serokatîya Şêx Sehîd, Simko û Şêx Mehmûd Barzincî ew yek dane xuyakirin. Lazimaya sazkirina rêxistina sîyasî ya hemkurdîyê hebû, ko bikaribûya serhildanên gel yên ji hev qutbûyî, ko li Kurdistana perçebûyî da hebûn, bigihîne hev û şerê ji bo damezirandina dewleta kurdan bike. Û ew kar gerekê serekên kurdan yên rêxistinên miletîyê yên Tirkîyê bi rê va bibirana, ji ber ko cêribandina wan di wî karî da hebû û pêwendîyên wan yên baş hebûn him di nava civaka kurdan ya li welêt, him jî li Rohilata Nêzîk û Awropayê. Karê wan berê xwe da û sala 1927an li ser axa Sûrîyê û Libnanê, ko di bin destê Fransîyayê da bûn, komîtêya kurdan ya miletîyê ya bi navê “Xoybûn” (“Serxwebûn”) hate sazkirinê.

Malûmatîyên derheqa dem û cîyê vê bûyerê da di nivîsan da ji hev cuda ne. Gorî malûmatîyên cesûsîya Îngilîs, karê amadekarîya sazkirina vê rêxistinê di sibata sala 1927an da dest pê bûye, dema du dêlêgasyonên kurdan seredana Bêyrûtê kirin û li wir bi yek ji binemalên kurdan yên bi nav û deng – binemala Bedirxanîyan ra, ko li wê demê li Bêyrûtê dima û qedirê wê li Kurdistanê pir bû, civîyan, pirsa derheqa damezirandina dewleta kurdan guftûgo kirin û pêşnîyar hate kirinê derheqa wê pirsê da bi... bolşêvîkan ra hevraxeberdanan bidine derbazkirin. Herwiha behsa peydakirina hevabendan jî hate kirinê û di wî karî da roleke taybet didane aşûrîyan.

Piranîya çavkanîyan di wê pirsê da hemfikir in, ko “Xoybûn“ di meha çirîya pêşin sala 1927an di gundê Bîhomdunê, li Libnanê hate damezirandin (angorî gotina pêşekzanê Fransîyayê alîyê pirsên kurdan da Lyusen Rambu – di 5ê çirîya pêşin da) û li wir kongrêya “Xoybûnê“ ya pêşin hate derbazkirin. Gelek rêxistinên kurdan yên nasyonalîstîyê yên Tirkîyê ketine nava wê komîtêyê. 28ê çirîya pêşin sala 1927an “Xoybûn“ gorî Peymana Sêvrê serxwebûna Kurdistanê îlan kir û bi wê ra tevayî dijî Tirkîyê şer îlan kir. Gundê Kurd-Ava li berpala çiyayê Agrî-daxê bû paytextê Kurdistanê yê ser demekê, lê Dîyarbekir bû paytextê herdemî. Di hindava Farizistanê, Ermenîstanê, Îraqê û Sûrîyê da helwêstên dostanîyê hatine dîyarkirinê.

Ev kes ketine nava Komîtêya karger ya ”Xoybûnê“ (ango, hukumeta Kurdistanê): Sûrêya, Celadet û Kamran Bedirxan, Memdûh Selîm beg, Şahîn beg û karmendên kurdan yên bi nav û deng yên din. Îhsan Nûrî paşa hate hilbijartin wek Serekqumandarê ordîya kurdan, ko hema bêje serokê ”Xoybûnê“ bû, lê serekê admînîstrasyonê Îbrahîm paşayê Hesikîyê ji Têllo bû, ko di paşdemê da kete dewsa Îhsan Nûrî û bû serekqumandar. Ser tepeyê çiyayê Agrî-daxê ala kurdan ya miletîyê hate bilindkirin.

“Xoybûnê“ platforma sîyasî qebûl kir – plana kar ya ji bo demên nêzîk. Bi şirovekirina O. L. Vîlçêvskî ew ha ye: 1) ji hev belakirina hemû partî, komele û rêxistinên heyî û wana bikine nava “Xoybûnê“; 2) şerê dijî Tirkîyê heta wê demê bikin, ko ew mafê kurdan yê axê nas bike; 3) amadekarîya ji bo serhildana tevayî û hevgirtî, ji bo wê lazim e serekekî nû hilbijêrin, hemû hêzên şervanên kurd gorî karê leşkerîyê perwerde bikin û çekan bidine wan, navbendeke ûsyanvanan saz bikin; 4) pevgirêdanan saz bikin tevî hukumeta Îranê û partîyên Îranê ra; 5) pêwendîyan saz bikin bi hukumetên Îraqê û Sûrîyê ra, peymanan bi wan ra girêdin, ko mafên kurdan yên li van welatan bê parastin û testîq bikin, ko di paşdemê wê tu de`wekarîyên kurdan di hindava van dewletan da tunebe.

Bi vî awahî bû bernameya sîyasî ya ”Xoybûnê“ di dema damezirandina wê da. Tu şik tune, ko ew di praktîkê da li ser qûmê hatibû çêkirin. Wan deman hela ne bingehên sîyasî, ne yên civakî, ne jî yên hiqûqî gihîştibûn bona şerekî serketî bikin seba Kurdistana serbixwe, bi kêmanî li ser axa Tirkîyê tenê. Derheqa Kurdistana Îranê da kêm bîr dianîn, dûrî aqilan bû, ko ji bo kurdên Îraqê û Sûrîyê otonomîyê bi dest xin. Nasyonalîstên kurd – avakarên ”Xoybûnê“ bi xeyalan va nexweş ketibûn. Di bin destê ”Xoybûnê“ da tu aletekî zexm tunebû, ko bikaribûya strûktûrayên wisa saz bike, ko daxwazên wan yên berfireh pêk bînin. Di rastîyê da ew hevgirtina ser demekê ya nasyonalîstên kurdên Tirkîyê û dîyasporê bû, ko dikaribû pirsdanînên sînorkirî pêk bîne di hêla teşkîlkirina kurdên Tirkîyê bona ew serî hildin û “meseleya kurdan“ bigihînine Roavayê.

Lê hewce nake kemala wê bûyerê kêmtir bikin. Ya pêşin, ewê alî kir, ko hêzên kurdan xwe bigihînine hev, berî gişkî jî li Tirkîyê, dijberîya navxweyî û nelihevîyên sîyasî gelek kêmtir bû. “Xoybûn“ ser demekê bû navbendek, ko welatparêzên kurd yên Tirkîyê û welatên cînar li dor wê civîyan. Ya duduyan, ji nasyonalîstên kurdan ra li hev hat li ser axa Sûrîyê û Libnanê bingeheke xurt saz bikin û ji wir karê organîzekirinê û propagandayê meşandin (komîtêya “Xoybûn“ piştî avabûna xwe di nava demeke kurt da cîguhastî li Sûrîyê bû). Ya sisîyan, nasyonalîstên kurd ji der va ra pêwendîyên gelek xurt saz kirin, ko ji bo wan pir giring bû, wek nimûne pêwendîyên bi rêxistina ermenîyan ya here xurt li dervayî welêt – partîya “Daşnaksûtyûn“ ra. Serekê daşnakan V. Papazyan tevî kongrêya ”Xoybûnê“ ya pêşin bû. Wek ko Qasimlo gotîye, “Xoybûn“ tam di bin tesîra daşnakan da bû, ko “di hêla sîyasî, teşkîldarîyê û aborî da piştgirîya wê dikirin“. ”Xoybûnê“ destxweda kontaktên nêzîk bi beşa leşkerî ya ”Daşnaksûtyûnê“ ra danî û ji bo pêwendîyan Rûbên paşa kivş kir.

“Daşnaksûtyûn“ yek ji serkanîyên fînansekirina ”Xoybûnê“ bû, diha rast, ew navçîgar bû, ji ber ko daşnak bi xwe gelek pere ji Fransîyayê werdigirtin. Xoybûnîyan ji dayîreyên Fransîyayê yên cesûsîyê ji destê pêşin alîkarî werdigirtin (ji Byûroya dayîreya surî û ji Barêgeha sereke ya leşkerên Fransîyayê li Sûrîyê û ew kar çawîş Rondu bi rê va dibir). Xên ji wê, “Xoybûn“ di nav demeke kurt da xwe fînanse kir: mihacirên kurd yên dewlemend yên ji Dewletên Amêrîkayê yên Yekbûyî û welatên Roavayê yên din alîkarîya aborî dişandin. Hema pey sazkirina komîtêyê ji mîlyonekê zêdetir dollar hate berevkirin. “Xoybûn“, ko navbenda wê li Sûrîyê bû, herwiha li welatên din jî beş û parên xwe da sazkirinê, berî gişkî jî li Tirkîyê û herwiha li Awropa Roava û heta li Dewletên Amêrîkayê yên Yekbûyî jî.

Sazkirina komîtêya ”Xoybûnê“ bû dewraneke nû di nava dîroka nasyonalîzma kurdan da, ko meriv dikare bêje ji qalibê xwe yê teng derket, kete nava erafê navnetewî da û pêwendîyên xurt bi hemû kurdan ra saz kir. Ew xwedî bingeheke taybet bû û ew bingeh ji yên serekên kurdan yên berê cuda dibû û gorî berjewendîyên wan kesan bû, ko “Xoybûn“ ji wana piştgirî û alîkarî distend. Ji bo nimûne, “Xoybûn“ nasyonalîzma eşkere dîyar dikir û îdî agîtasyona ne tenê Kurdistana “serbixwe“ dikir, lê herwiha Kurdistana “Mezin“ jî, ango, ji bo dewleteke bona hemû kurdan. Organa çapê ya sereke ya ”Xoybûnê“ - “Hawar“, bi bangawazîyên nasyonalîstîyê va dagirtî bûn. Bi wê ra tevayî jî, “Xoybûn“ berjewendîyên daşnakan, fransizan û hinekî jî îngilîsan dida ber çavan û hewil dida aktîvîya xwe li Sûrîyê û Îraqê, hinekî jî li Îranê, bide nermkirinê û tevaya karê xwe yê sereke li Tirkîyê bimeşîne. Bi vî awahî, di rastîyê da “Xoybûn“ bû teşkîldara tevgera kurdên Tirkîyê û pirs dabû ber xwe ji têkçûnên berê dersê hilde û tevgereke nû amade bike. Plana sazkirina dewleta kurdan ya hevgirtî di hêla axê da hema bêje ji Tirkîyê dernediket, dibe hinekî digihîşte sînorên Tirkîyê-Îranê.

Pevgirêdanên ”Xoybûnê“ bi Fransîyayê û çend dewletên Roavayê yên din ra (piranî bi riya ”Daşnaksûtyûnê“) tesîreke ne bêlî him li ser qedirê komîtêyê dikir, him jî li ser kar û barên wê.

Ji alîkî va ”Xoybûnê“ gelek tişt dikir bona pirsa kurdan bibe ya întêrnasyonal, civaka Roavayê bi rastîya rewşa kurdan ra bike nas û gelek kar dikir bona ew bibe navbenda ronakbîrîya kurdan ya kêmjimar û li ser axa Sûrîyê û Libnanê bingehên pêşketina çand û perwerdeya kurdî saz kir. Endamên ”Xoybûnê“ elfabeya kurdî ya bi tîpên latînî amade kirin, dest bi ronahîdîtina rojname, kovar, pirtûkên dersan, edebîyeta perwerdeyî û bedewî kirin. Tesîra wî karê komîtêyê li ser civaka kurdan, ko gelekî hewcê pêşketina di hêla kûltûrî da bû, heta niha jî pir e.

Ji alîyê dinê va, mêlgirtina ”Xoybûnê“ ya ber bi Roavayê ji bo wê problêmên ciddî saz kirin. Gelek behsên bi şik bela bûn (xwesma li Tirkîyê), ko xudêgiravî nasyonalîstên kurd bi şêwr û temîyên welatên dereke, xwesma Îngilîs, kar dikin. Heta deng bela bû, ko serhingê navdar Lowrens bi riya mihacirên ji Tirkîyê qumandarî li ûsyanvanên kurd dike. Femdarî ye, ko ji bo van behsan tu îzbatî tunebûn.

Bi vî awahî, “Xoybûn“ qet jî partîyake tevaya kurdan nîbû (û partî jî nîbû), lê ew di civaka kurdan da rehên kûr avîtibûn û tesîra wê ya sîyasî li ser tevaya Kurdistana perçekirî hebû. Ew eynî “komîtê“ bû, ko dervayî sînorên Kurdistanê kar dikir, lê nêzîkî wê bû û endamên wê zêde nîbûn, piranî jî ji binemalên gelek navdar bûn, qedirê wan di nav milet da pir bû, lê herdem di mihacirîyê da dijîtin. Di rastîyê da tesîra wan zêde li ser kurdên Tirkîyê û Sûrîyê hebû û piranî bi riya cesûsîya ne lêgal kar dikirin.

Li welatên dereke, li Roavayê, xebata komîtêyê her tenê karê propagandîstîyê û kûltûrîyê-perwerdeyîyê bû. Li Yekîtîya Sovyet bi çavê dijminayê li karê ”Xoybûnê“ mêze dikirin, wê dihesibandin wek piştgirên cesûsîya împêrîyalîstîyê, ko bi partîya dijî Sovyet ya daşnakan va girêdayî ye. Lê “Xoybûn“ ev bawerî heq ne kiribû. Ji ber ko nêzîkîhevbûna tevgerên kurdan û ermenîyan yên nasyonalîstîyê piştî nelihevkirinên bi dehan salan û dijminayê karekî kêrhatî û kardar bû û derbeke giran digîhande emelên şovînîstîyê. Û alîkarîya dewletên Roavayê yên dagîrkar, bêy ko wan heq-hesaban bidine ber çavan, ko berjewendîyên wan tê da hebû, alî xurtbûna tevgera miletîyê-azadarîyê dike, di nav wan da ya kurdan jî.

Bi vî awahî, damezirandina ”Xoybûnê“ bi xwe ra dewraneke nû anî ji bo pêşketina nasyonalîzma kurdan, dema kurdan xwe li riya hevkarîya bi welatên Roavayê ra girt, herwiha bi riya partîya “Daşnaksûtûyn“ jî. Paşeroj gerekê bida xuyakirin ka ew rê kardar e, an na û “Xoybûn“ di hêla organîzebûnê û sîyasî da çiqasî amade ye di şertên nû da pirsdanînên, ko li ber wê hene, pêk bîne.

Di nav demeke kurt da derkete holê, ko “Xoybûn“ ne ew rêxistin bû, ko bikaribûya di dewrana nû da serokatî li tevgera kurdan bikira. Lê ew yek zû xuya nebû. Hela di ser da jî, rewşa li Kurdistanê, xwesma li perçeya wê ya Tirkîyê, bal nasyonalîstên kurd cîyê xweşbînîyê bû. Têkbirina serhildana Şêx Sehîd hêza kurdan ya berxwedanê neşikênand. Wilayetên rohilatê herdem di nav rewşeke nerehet da bûn û ew rewş carna digîhande serîhildanên dijî hukumetê.

Bi wê ra tevayî, piştî sala 1925an tevgera kurdên Tikrîyê ya ji bo azadîyê kete nava dewraneke nû. Bangawazîyên dînî-ruhanî di wan da gelek kêmtir bû û piranî bangawazîyên nasyonalîstîyê dihatine belakirin. Agîtasyona ji bo serxwebûna Kurdistanê, herwiha perçeyên wê yên Îranê, Îraqê û Sûrîyê jî, bi xurtî dihate derbazkirin. Û ew kar ne tenê endamên ”Xoybûnê“ dikirin, lê herwiha gelek serekeşîr jî, ko pêwendîyên bi welatîyên xwe yên wî berî sînor bi kar dianîn. Ji bo nimûne, kurê Şêx Sehîd – Saleheddîn revî Îraqê û li wir kete dibistana leşkerî, bi îngilîsan ra kete nava pêwendîyan, ji wana alîkarîya peretî sitend û kete nava “Komela dostên kurdan“ li Îraqê. Dema ew piştî efûya giştî vegerîya Tirkîyê, li Erzurumê “Komeleya Kurdistana Bakur“ saz kir, lê ew kirine hebisê. Ew rêxistin, ko beşên wê li Demişqê û Helebê hebûn, li tevaya Kurdistanê bangawazî bela dikir derheqa lazimaya sazkirina dewleta ermenîyan-kurdan da. Gelek îzbatî hene derheqa kar û emelên tevayî yên nasyonalîstên kurd û ermenî (ji bo nimûne, li ser sînorê Tirkîyê-Sûrîyê), derheqa alîhevkirinê da.

Zêdebûna serttîyê li wilayetên kurdan hukumeta Tirkîyê hişyar kir bona çareserîyekê bibîne û ji bo wê piranî xwe li riya cezakirinê girt. Ji bo nimûne, di adara sala 1927an da “Qanûna derheqa parastina nîzam-zagûnan“ ser du salan hate zêdekirin, ko hema bêje weke rewşa awarte bû li rohilata Tirkîyê. Lema jî ji holê rakirina “mehkemeyên serbixwe“ tiştekî formal bû. Di hezîrana wê salê da zagûn hate qebûlkirinê derheqa wê yekê da, ko “bi sebebê admînîstratîvîyê, leşkerîyê û civakî“ kesên şik li ser wan heye, cîguhastî warekî din bikin û qesta desthilatê ew bû, ko kurdan ji wilayetên rohilatê raqetînin û berê wan bidine wilayetên roavayê. Û dest pê kirin bi destî zorê kurd mihacir kirin û gorî çavkanîyên kurdan, di nava çend salan da heta mîlyonek kes ketine ber wê derbê. Di dawîya meha çirîya pêşin sala 1927an da li wilayetên rohilata Tirkîyê yên herî nerehet (Elazig, Ûrfa, Bîtlîs, Hekkarî, Dîyarbekir, Sîîrt, Mêrdîn û Wan) devera admînîstratîvîyê ya taybetî hate testîqkirin û gorî wê li ser wê axê kontrola polîsîyê ya li ser binecîyên kurd wisa kir, ko di hindava wan da mêtodên zordestîyê hatine bikaranîn.

Bi wê ra tevayî jî desthilat dixwest li wilayetên rohilatê serttîyê nerm bike û rewşê aram bike. Ji bo wê armancê efûyek derxist, bangawazî hatine belakirinê derheqa xweşkirina şertên jîyanê yên aborî û civakî li wilayetên kurdan û hate gotin, ko li wir wê rêformên ciddî bêne derbazkirin. Bi dengekî qube hate gotin, ko dawî li berxwedana kurdan hatîye anîn, her tenê problêma “bandîtîzmê“ maye. Ji kurdên bi destî zorê mihacirkirî hinek paşda hatine vegerandin, ango hatine warên xwe.

Desthilatê hewil dida bi serokatîya kurdan ra ziman bibîne, dijberîyê bixe nava serekeşîran da. Hewildan hatine kirinê bona bi ”Xoybûnê“ ra jî ziman bibînin. Soz dane Îhsan Nûrî, ko wê wî efû bikin û wê wek karmendê leşkerî bişînine baylozxaneyekê, lê ewî ew pêşnîyar red kir. Bi wê ra tevayî dijminaya kurdên zaza jî dikirin, ko piranîya wan li Dêrsima nerehet diman.

Lê hêvîyên Enqereyê, ko wê di nava demeke kurt da Kurdistana Tirkîyê milahîm bike, bi ser ne ketin. Kurd bi xurtî derketine himberî wê sîyaseta dewletê, ko miletîya wan nas nake û dixweze wana di nav tirkan da bihelîne û ev yek daxwaza kemalîzmê ya sereke bû di pirsa miletîyê da, ko hemû hemwelatîyên dewletê wek tirk nas dikir. Û desthilatê nikaribû ev sebebê sereke yê konflîkta miletîyê li rohilata welêt ji holê bide rakirin. Zordestîyên herdemî her tenê rûn berî ser êgir didan. Lê eger em bêne ser rêformên sozdayî û pakkirina rewşa civakî û aborî, ewana an ser kaxez man, an jî gelek hêdî dihatine meşandin, lema jî encam xuya ne dibûn. Hela di ser da, ekindarîya kêm jî tesîr li ser rewşa aborî ya binecîyên kurd yên wilayetên rohilatê dikir, ji ber ko ew sê sal bûn li herêma kurdan şilî ne dibarî, herwiha paşmayînên krîza aborîyê ya cihanê jî – di dawîya salên 20î heta destpêka salên 30î – tesîr li ser aborîyê dikir û ew krîz zêde zirar dida welatên sist pêşketî. Bi vî awahî, li hev ne hat wan sebeban bidine hilanînê, ko di rûyê tevgerên çekdarî yên bona azadîya miletîyê herdem dixuliqîn û berdewam dibûn.

Pevçûnên nû di navbera ûsyanvanên kurd û leşkerên ordîya Tirkîyê da di buhara sala 1927an da qewimîn. Ew pevçûnên giran pêşî ji tu kesan ra serketin ne anîn. Sala 1928an heta nîveka pêşin sala 1929an tirkan êrîş bire ser kurdên li herêmên, ko serî hildabûn, lê nikaribûn zora wan bibirana. Lê ji kurdan ra li hev hat di navbera Araratên Mezin û Biçûk (navçeya Kirê) bingeheke xurt saz bikin bona organîzekirina serhildana nû, ko navê wê serhildana Araratê, an jî ya Xoybûnîyan bû. 12ê hezîranê sala 1929an li vir şerekî giran qewimî. Di kovara “Yerin“ da, ko li Stembolê çap dibû, bangawazîyên serekên kurdan yên ber bi gelê xwe çap bûn. Di wan da dihate gotinê, ko kurd - “gelê Mezin e“, bang hebû xwe ji bin nîrê Tirkîyê xilaz bikin û “di navbera Farizistanê û Îraqê da“ dewleta xwe ya azad û serbixwe saz bikin. Bi gotina A. Safrastyan, dest bi “Şerê şorişgerîyê yê kurdan yê duduyan“ bû. Emê ser vê meselê di beşa din da bi hûrgilî behs bikin.

¤¤¤

Hema piştî sazbûna xwe komîtêya “Xoybûn“ destbi karê hevgirtina kurdan li dor îdêya Kurdistana serbixwe kir. Tê gotin, ko serekê wî karî Bedirxanî bûn (serwêrê komîtêyê Celadet û yên din), lê di rastîyê da rola wan ya sîmvolîk bû. Komîtê her tenê navbenda îdêatîyê ya nasyonalîzma kurdan bû û hinekî jî barêgeha tevgera miletîyê bû. Her tenê 100 kes diketine nava wê. Lê karê organîzekirinê ji alîyê êmîsarên komîtêyê da dihate rêvebirin, ko her yek li warê xwe sipartinên xwe pêk dianî.

Di belgenameyên dayîreyên Brîtanîyayê yên cesûsîyê da malûmatî hene derheqa karên êmîsarên “Xoybûnê“ da li hemû perçeyên Kurdistanê, berî gişkî jî li welatên ereban. Ji bo nimûne, yekî bi navê Emîn-efendî Beroskî, ko sêkrêtarê Şêx Sehîd û hevalbendê kurê wî – Elî Riza bû û di bin çavdêrîya polîsên Îraqê da bû, ko li Erbîlê bi cî bûbû û propaganda îdêya “Kurdistana serbixwe di bin bandûra Brîtanîyayê da“ dikir, bi seredan çû Tehranê û hewil da derbazî Sûrîyê bibe, lê ne hîştin ew here wir. Şik hebûn, ko ew provokator e û cesûsê Tirkîyê ye, lê wisa xuya bû, ko ji bo wê tu îzbatî tunebûn. Li Erbîlê herwiha Fehmî îbin Bîlal (Liceli Fehmî) jî dijît, ko tevgelê serhildana Şêx Sehîd bû û terefdarê Îngilîs bû, û wê wek parastvana kurdên Tirkîyê ya tek-tenê didît. Ew endamê çend komeleyên kurdan bû, di nav wan da endamê “Xoybûnê“ bû jî. Ew Fehmî çend malûmatîyên balkêş gotin derheqa planên “Xoybûnê“ yên wê demê da. Pirsdanîna wê ya sereke ew bû, ko bona rêvebirina karê xwe mecalan peyda bike. Yek ji çavkanîyên hatinîyên wî, ko heta niha jî rastîya wê ne dîyar e, rêxistina International Minority Movement of Odessa bû, ko wisa xuya ye ji alîyê Komîntêrnê û Komîtêya parastina dewletê ya Sovyet da hatibû sazkirin. Ewê hinek pere dida ”Xoybûnê“ bi şertê, ko ewê xwe li helwêsta dijî Îngilîs bigire. Gorî lihevkirinê “Xoybûn“ biryar kir nûnerên xwe bişîne hemû navçeyên Kurdistanê û sipartin bide wan agîtasyona dijî Îngilîs bidine derbazkirin, kurdan rakine şerê dijî împêrîyalîstîyê û derheqa wê yekê da ji rêxistina jorê destnîşankirî ra bêjin, bona zêde pereyan bistînin.

Di çavkanîyan û nivîsan da tu malûmatî tunene ka gelo ”Xoybûnê“ pêwendîyên xwe bi bolşêvîkan ra berdewam kir, an na. Lê ji sedî sed e, ko di wê pirsê da li komîtêyê hemfikirî tunebû. Fehmî û çend ronakbîrên din yên ”Xoybûnê“ derdiketine dijî dijberîya bi Îngilîs ra û digotin ew “sîyaseteke xirab e“. Eksî wê, ew xwe li wê rê digirtin, ko Kurdistana serbixwe di bin bandûra Îngilîs da be û ser wê bawerîyê bûn, ko çi jî hebe, îngilîs ji tirkan çêtir in. Êmîsarên ji Îraqê tenê şandine Meletiyê û Dêrsimê û kes nizane ka çi sipartin dabûne wan.

Wek ko îdî hatîye gotinê, di navbera”Xoybûnê“ û ”Daşnaksûtyûnê“ ji destpêkê da hevkarîya xurt hebû. Ew paşê jî berdewam bû. “Xoybûn“ carna bi nav dikirin wek “rêxistina kurdan-ermenîyan“. Karmendên ermenî û kurd, ko li beşên ”Xoybûnê“ da kar dikirin, pirtûkên biçûk û belge çap dikirin, gotarên wan di çapemenîya erebî da ronahî didîtin. Lê malûmatî hene derheqa wê yekê da, ko di navbera ermenîyan û kurdan da, him di nav ”Xoybûnê“ da, him jî di rêxistinên mayîn da, nerazîbûnên mezin hebûn. Ji bo nimûne, çend kurdên navdar, şêx û serekeşîr di nameya xwe ya li rojnameya “Aş-Şaab“ (Demişq) da çapbûyî, ko tê da bangî “miletê ereb yê dilqenc dikirin bona şerê ji bo Kurdistana serbixwe bêne hewara kurdan“, nivîsîbûn: “Em – serekên şorişa kurdan, elam dikin, ko tevî peymana bi ”Daşnaksûtyûnê“ ra ne bûne, ko ewê kurdan bixapîne û wê wana bike aletê şerê dijî tirkan, bi armanca sazkirina “dewleta ermenîyan“, û kurd wê tê da qûl û hêsîr bin“. Di rastîyê da hukumê ”Xoybûnê“ di nav aktîvîstên tevgera kurdan da ne zêde pir bû. Him di hêla taktîka şêr, him di hêla mêlgirtina sîyaseta der da nerazîbûn wek berê hebûn. Di nav nasyonalîstên kurdan da him kesên fransîhiz, him yên îngilîshiz, him jî terefdarên testîqkirina pêwendîyan bi Yekîtîya Sovyet û Îtalîyayê ra hebûn.

Rast e, hevalbendên ”Xoybûnê“ yên nêzîk daşnak mabûn, lê hêzên opozîsyon yên li Rohilata Nêzîk û Awropayê, di nav wan da monarşîstên Tirkîyê û heta rêxistinên Rûsîyayê yên Bêlogvardêysan jî, ko piranî li Parîsê hêwirîbûn, bi komîtêya kurdan ra di nav pêwendîyan da bûn.

Bingeha ”Xoybûnê“ ya sereke li Sûrîyê bû (navbend li Helebê bû) û ew li Îraqê jî hinekî xurt bû, lê armanca nasyonalîstên kurd ne beşên erebî yên Kurdistanê bûn, ji ber ko ewê hêvîya xwe danîbû li ser alîkarîya Fransîyayê û Brîtanîya Mezin, ko li wan deran xwedî-xudantî dikirin. Temamîya guhdarîya komîtêyê li ser Kurdistana Tirkîyê bû, ko gerekê bibûya bingeha sereke ya serhildana hemkurdîyê. Şerê ji bo serxwebûna beşên Kurdistanê yên Îranê, Îraqê û Sûrîyê daxwazkarîyên paşdemê bûn. Planên ”Xoybûnê“ ji bo Tirkîyê eşkere bûn û ew kiribûne nava xemgînîyê. Enqere kolsûnxaneya Brîtanîyayê li Helebê û çend serekên kurdan yên Îraqa Bakur (di nav wan da Seyid Tahayê navdar) di nav wê yekê da gunehkar dikir, ko ew alîkarîya pankurdîstan (endamên ”Xoybûnê“ wisa bi nav dikirin) dikin yên ko xudêgiravî li Rewandûzê (ango, li ser axa Îraqê) kongrêya xwe derbaz kirin.

Ev malûmatî ne ji sedî sed rast bûn. Gorî malûmatîyên cesûsîya Brîtanîyayê, pankurdîst bi rastî jî bi çend serekên kurdan yên Tirkîyê ra (Haco, Naîf û yên din) pêwendî danîbûn, hewil dabûn serekên xwe bişînine Tirkîyê, amadekarîya serhildanê li Samsûnê bibînin û h.w.d. Lê li Îraqê bi xwe da serketinên wan ne pir bûn, lê hinek serokan (ji bo nimûne, Xurşîd efendî) dixwestin xwe nêzîkî ermenîyan bikirana. Lê Seyid Taha pankurdîst bi nav dikirin wek “mihacirên bê qedir û qîmet“ û got, ko ew naxweze bi ”Xoybûnê“ ra bide û bistîne; ew terefdarê bi aştî çareserkirina pirsgirêka kurdan bû, ango ji berê va pakkirina rewşa kurdan di hêla perwerdeyê, tundurustîyê û h.w.d. da, bi gotineke din, tam bi daxwazên desthilatên dagîrkar ra razî bû.

Lê eger em bêne ser helwêsta van desthilatan di hindava ”Xoybûnê“ da, em dikarin bêjin, ko ew ne pir zelal bû. Hilbet, pêwendîyên serokatîya Brîtanîyayê li Îraqê bi nasyonalîstên kurdan ra hebûn, ew jî bona wê bûn, ko kar û emelên wan kontrol bike. Lê piştî çareserkirina pirsgirêka Mûsilê London xwest pêwendîyên xwe bi Enqerê ra xweş bike û ne dixwest pirsa kurdan ji xwe ra bike bar. Brîtanîya Mezin dij bû, ko tevgera kurdan ya miletîyê mehkem bibe û bê firekirin, ji ber ko ew ji bo berjewendîyên wê li Rohilata Nêzîk zirar bû, berî gişkî jî li Îraqê û Îranê. Ewê çavên xwe ber kar û barên pankurdîstan digirt û carna jî helan dida wan bona paşê wana dijî Tirkîyê û Sûrîyê wek alet bi kar bîne. Ev helwêsta du alî ji bo desthilata Brîtanîyayê ya li Îraqê gelek dijwarî anî. Çi jî hebe, wana bi guhdarî bala xwe dida ser kar û barên ”Xoybûnê“ û eva yeka di belgeyan da xuya dibe.

Bi kurtî, li Îraqê pêşî li karê terefdarên ”Xoybûnê“ digirtin. Serokatîya Îraqê wek bersîva gazinên hukumeta Tirkîyê girêdayî dayîna vîzayan bona karmendên aktîv yên komîtêya Îraqê, lîsteya wan “nasyonalîstên ermenîyan-kurdan“ amade kir, ko vîza nedane wan, di nav wan da neh endamên binemala Bedirxan, Îhsan Nûrî paşa û yên din bûn (bi tevayî 56 kurd û ermenî). Hatibû qedexekirin, ko kitêboka ”Xoybûnê“ ya bi sernavê “Qira kurdan li Tirkîyê“ bînine Îraqê û hukumeta Îraqê derheqa vê yekê da Tirkîye agahdar kir. Li ser axa Îraqê kontroleke berk hebû li ser çûyîn-hatina karmendên komîtêyê û li ser çavkanîyên fînansekirina wê. Bi bawerîya cesûsîya Brîtanîyayê, mêlgirtina pankurdîstan xapxapok e û ew bal her serokekî cuda ye, ew jî bi wê yekê va girêdayî ye, ka ewana ji kê û ji kîderê pereyan distînin. Piranîya alîkarîyê ji daşnakan dihat û wana jî ji “lêgîmîtîstên“ tirkan û bêlogvardêysên rûsan distendin. Ew yek ji bo îngilîsan dibû bingeh behsa “tevgera kurdan-ermenîyan ya nasyonalîstîyê“ bikin. Li Îraqê karmendê ”Xoybûnê“ yê sereke Şukrî Mehmed bû. Navçeyên zêde aktîv yên rohilata Sûrîyê bûn, ko mihacirên kurd û ermenî li wir berev bûbûn, yek jî navçeya Ararat-Bazîd-Makû bû. Li Kurdistana Farizistanê “Xoybûn“ di rûyê pêwendîyên bi ermenîyan ra tu alîkarîyeke berbiçav ne distend.

Meriv nikare zêde bawerî li van hemû malûmatîyan bîne, lê tu şik tune, ko li paytextên welatên Roavayê bi guhdarî bala xwe didane ser kar û emelên ”Xoybûnê“ û jê ne gelekî razî bûn. Desthilata Fransîyayê li Sûrîyê hewil dida komîtêya ”Xoybûnê“ ya li Helebê ji hev bela bike. Forin Ofis hewarze rakir girêdayî “kar û barên kurdan yên dijî kemalîstan“ li Îraqê û înformasyona zêde xwest. Li Roavayê bi balkêşî dîna xwe didane pêwendîyên kurdan-ermenîyan û ser wê bawerîyê bûn, ko ew bi dijwarîyên nebînayî va dagirtî ne. G. Dobbs Forin Ofisê aş kir û got, ko di navbera Papazyan (serekê daşnakan) û kurdên Îraqa Bakur da tu hevfemkirin tune û pêwendîyên di navbera wan da her tenê ji bo berjewendîyên aborî ne. “Xoybûn“ hewcê pereyên wisan e, ko ermenîyên dewlemend didane daşnakan.

Konsûlê Brîtanîyayê li Detroitê C. Kamêron derheqa kar û barên ”Xoybûnê“ li welatên dereke malûmatîyên balkêş anîn, ko ewî ji înformatorên xwe – serhingê navdar T. E. Lawrence û çend zabitên ji barêgeha Allenbi sitendibû. Bi gotina wî, yek ji serekên ”Xoybûnê“ Sureya Bedirxan heft mehan li Dewletên Amêrîkayê yên Yekbûyî ma û li wir ji bo kurdan pere berev kir û bi nûnerê Komîtêya alîkarîya ji bo Ermenîstanê Grîgorî Vardanyan ra peyivî, wisa xuya ye, derheqa hatina xebatkarên rêçgerîya dewletê ji Rewanê. Sureya Bedirxan ser riya xwe ya ber bi Amêrîkayê li Romayê ji alîyê Mussolini da hate qebûlkirin û ewî sozê alîkarîyê da wî. Li New-Yorkê nûnerê Sovyet Kameron û Sureya anî cem hev. Paşê di nêta Sureya da hebû seredana Îngilîs û Yûnanistanê bike. Kurdên Amêrîkayê li hev kirin, ko ji bo ”Xoybûnê“ di nava heftêyekê da mîlyonek dolar berev bikin (!). Sureya jî soz da, ko wê 150 hezar kurdan rake serhildanê. Balkêş e, ko desthilata Brîtanîyayê li Îraqê biryar kir vîzayê nedine Sureya û Vardanyan bona ew bêne Îngilîs.

Bi vî awahî, sazkirina ”Xoybûnê“ û gavên wê yên pêşin bala hukumetên wan dewletên Roavayê kişand, ko berjewendîyên wan di pirsa kurdan da hebû. Bi wê ra tevayî ne Îngilîs, ne Fransîya, ne jî dewletên din (Yekîtîya Sovyet jî di nav da) hewil nedan alîkarîya berbiçav bidine komîtêyê û bi çavê hêzeke rêzêrvîyê li wê dinihêrîn, ko di hinek şertan da dikaribû kêrî wan bihata. Bi gotineke din, helwêsta Awropayê di hindava ”Xoybûnê“ da, herwiha di hindava tevaya tevgera kurdan ya miletîyê da, her tenê bi berjewendîyan va girêdayî bû.

Dema heta sala 1930î, gava dest bi serhildana Araratê bû, meriv dikare bi nav bike wek dema amadekarîyê di nav kar û barên ”Xoybûnê“ ya demkurt da. Komîtê bi xurtî tevî amadekirin û organîzekirina tevgerê bû û di wî karî da herdem bi ”Daşnaksûtyûnê“ ra di nava pêwendîyan da bû. Lê daşnakan hela di sala 1925an da xwestin di şerê kurdan yê çekdarî da piştgirîya wan bikin, bi xwe jî şer bikin. Li kongrêya 11an ya ”Daşnaksûtyûnê“, ko di nîsana sala 1929an da derbaz bû, hate gotinê: “Kongrêya me serhildana kurdan ya dijî tirkan silav dike. Kongrê ser wê bawerîyê ye, ko ew serhildan pir giring e bona çareserkirina pirsa ermenîyan û kurdan û bangî tevaya ermenîyan dike piştgirîya wî şerê mêrxasîyê bikin“. Daşnakan heta îdêya hevgirtina xwînî jî pêşnîyar kir û bang kir, ko fêdêrasyona “miletên arî“ ya dijî tirkan saz bikin ji farizan, ermenîyan, kurdan û gelên hindawropî yên din. Hate plankirinê di meha îlona sala 1929an da li Libnanê konfêranseke tevayî ya ”Xoybûnê“ û ”Daşnaksûtyûnê“ derbaz bikin û li wir gerekê sîyaseta paşdemê ya “tevgera kurdan-ermenîyan“ kivş bikin. Lê tu malûmatî derheqa wê yekê da tunene, ka ew konfêrans pêk hat an na, me salixên wisa peyda ne kir.

Ji alîyê ermenîyan da piştgirîkirina pankurdîstan paşê jî berdewam bû. Komîtêya Navbendî ya daşnakên Misirê di sibata sala 1931ê da bangawazîyek bela kir, ko tê da dihate gotin: “Kurd cînarên me ne, em li ser axekê dijîn û ew bi xwînî merivên me ne...“. Lê ew alîkarî bi şert bû, her tenê di nav Tirkîyê da bû û bi bawerîya daşnakan tevgera kurdan ya ji bo serxwebûnê gerekê di sînorên wê da bihata kirinê; daşnak ser wê fikirê bûn, ko kurd li Îranê, Îraqê û Sûrîyê gerekê her tenê behsa serkarîkirina herêmî bikin.

Bi vî awahî, ji alîyê ”Daşnaksûtyûnê“ da hevkarîya bi ”Xoybûnê“ ra bi şert bû û di hêla sîyasî da ya kar jê sitendinê bû. Eva yeka, hilbet, ji bo nasyonalîstên kurdan bêlî bû û alî bihêzbûna yekîtîya kurdan-ermenîyan ne dikir. Xên ji wê, di nav daşnakan da jî di pirsa kurdan da hemfikirî tunebû. Daşnakên çep bawerî bi pankurdîstan ne dianîn. Ji bo nimûne, organa daşnakên çep rojnameya “Arac“ di hejmara xwe ya 5ê sibatê sala 1931ê da nivîsîye: “Koma me gerekê şerekî sext bike dijî sîyaseta şerletanîyê ya serekên daşnakan. Em gerekê bi tu awahî alî tevgera kurdan ya bi destê xelkê teşkîlkirî nekin. Ji çavkanîyên cuda-cuda derdikeve holê, ko tevgera kurdan ya dawî ji alîyê îngilîsan da hatîye organîzekirin“.

Lema jî hevkarîya bi daşnakan ra alîkarîyeke mezin ne da serhildana Araratê, xwesma di hêla aborî û leşkerî da; alîkarî her tenê bi cûrê propagandayê û helandayîna moralîyê bû, ko roleke duyemîn dilîstin. Wek herdem, qedera serhildanê di destê serekeşîran da bû. “Xoybûn“ hewil da rola sereke di serhildanê da bilîze, lê li Kurdistanê bi xwe da bingeha wê ne gelek xurt bû. Komîtêya Erzurumê, ko namzadê wê rolê bû, desthilatê di îlona sala 1929an da zora wê bir, ew bê taqet kir, lê endamên wê hatine girtin û sirgûnkirinê. Şêwr-temî û agîtasyon ji der va dihatin, bi riya êmîsarên ”Xoybûnê“, ko zêde ji Sûrîyê û Libnanê dişandin. Yek ji wana serekeşîrê kurdan yê bi nav û deng, serekê konfêdêrasyona Heyderan Kor Huseyn paşa bû, ko ji Sûrîyê ew şandibûne Kurdistana Îraqê bal Şêx Ahmed Barzanî, lê ji wir jî şandibûne Pîranê bal Nuh beg, ko yek ji navbenda tevgera kurdan bû li Tirkîyê. Paşê ew çû Farizistanê, lê di rê da, li der-dorê Sasûnê kes nizane çawa hate kuştin. Gorî vêrsyonekê, merivên Nuh beg ji heq-hesabên wî hatine der, lê ew jî bi fermana Ahmed Barzanî hatine kuştin, lê bi vêrsyoneke din, ew bi helandayîna tirkan hate kuştin; Zûtirekê Nuh beg bi xwe jî hate kuştin, ko gelek tişt zanibû derheqa rastîya wê bûyerê da.

Serekên ”Xoybûnê“ bi her awahî hewil didan rola xwe ya serkarîkirinê di karê organîzekirin û rêvebirina serhildana kurdan da bidine xuyakirin, tesîra xwe li ser serhildanê bidine kivşê, xwesma di çavê Roavayê da. Yek ji wana – Sureya Bedirxan di nameya xwe ya ser navê komîsarê sereke yê Brîtanîya Mezin li Îraqê – Kleyton dinivîsî, ko cesûsên ”Xoybûnê“ di nav her eşîretekê da hene û ewana ruhê berxwedana kurdan di nav kurdên Tirkîyê da bela dikin, li her herêmeke Tirkîyê xebata agîtasyonê ya germ û gurr derbaz dikin, xwesma di nav ronakbîrên kurdan yên bi destî zorê mihacirkirî û serekên kurdan da. Bi gotina wî, hewildanên desthilata tirkan, ko ”Xoybûnê“ ji hev bixe, bi ser ne ketin û ew serokên kurdan, ko ji sirgûnîyê vedigerin, xwe li ”Xoybûnê“ digirin. Kongrêya ”Xoybûnê“ biryar kir organa herdemî – Komîtêya Navbendî saz bikin (tê wê maneyê, ko berê tunebû!). Li bajarên kurdan yên mezin û di nav eşîretên pirjimar da navbendên pankurdîstan hatine sazkirinê. Bi gotina Sureyayê, di fikira ”Xoybûnê“ da tunebû serhildana hemtomerî bike, lê her tenê navbendên berxwedana çekdarî li Araratê, Sasûnê û Dêrsimê saz dikir.

Wisa xuya ye, ko serekê ”Xoybûnê“ serketinên xwe zêde dikir. Lê di rastîyê da nasyonalîstên kurd li Kurdistanê xwedî-xudantî ne dikirin, em îdî derheqa herêmên cînar da nabêjin, ko hewil didan wana jî bikine nava piştgirên ”Xoybûnê“ bona ji Roavayê alîkarîyê bistînin. Lê di hêla planên pir mezin û yên dûrî aqilan da kes nedigihîşte wan. Çapemenî û ajansên înformasyon gelek dinivîsandin derheqa hewildanên pankurdîstan da, ko ji Kurdistana Tirkîyê û Kurdistana Îranê, Ermenîstana Tirkîyê heta Behra Reş û çend beşên Pişkavkazê (Ermenîstan û Azirbêcana Sovyet) dewleta xwe saz bikin. Eger em nivîsên di çapemenîya tirkan û farizan da nedine ber çavan, ko gelek tişt zêde dikirin û gelek tiştên şaş dinivîsandin, dîsa jî meriv dikare bêje, ko planên ”Xoybûnê“ yên wisa bûn, ko wê bi ser neketana.

Kêm malûmatîyên pêbawer hene derheqa tevbûna ”Xoybûnê“ di nav serhildana Araratê da. Ji bo nimûne, rojnameya Îranê “Tebrîz“ di destpêka meha îlonê sala 1930î da nivîsî, ko dema êrîş biribûne ser Bîtlîsê, ”Xoybûnê“ 500 siyarî şande Mûşê, bona herine hewara kurdên Bîtlîsê. Îhsan Nûrî paşa wan deman pere dane merivên xwe yên Bêyrûtê, ew şandine navçeya Araratê û bi wî awahî di navbera kurdên Araratê û aşûrîyên Mûsilê da pêwendî danîn; beşek ji aşûrîyan tevî serhildanê bûn. Di dema serhildan geş bûbû û tirk bi ser diketin, şandîyên ”Xoybûnê“ bang dikirin serhildanê berdewam bikin: “Eger Ararat ji dest me here, miletê kurd wê qels bibe û wê bi kokê va bê qirkirinê“,- wana got.

Êdî hatîye gotin, ko dema damezirandina ”Xoybûnê“ hewildanek hate kirin bona organên desthilatê yên dewleta kurdan ya paşdemê saz bikin. Lê derkete holê, ko tu bingehek tune bona bigihîjine armanca xwe û derheqa vê yekê da li tu çavkanîyekê an jî nivîsekê meriv nikare vê yekê bibîne. Her tenê behs gihîştine Tehranê, ko li herêma Araratê hukumeta kurdan hatîye sazkirin, di ser da jî wezîreta wê ya karên der jî heye. Femdarî ye, ko tu rêçeke habûna hukumeteke wisa ne maye. Ser wê em tenê dikarin elametîya derheqa hatina daşnak Rûbên paşa li Tehranê zêde bikin, ko xwe bi nav dikir wek “wezîrê leşkerîyê yê Ermenîstanê di sala 1914an da“ (!), û pêşnîyareke bi surî kir derheqa wê yekê da, ko hukumetên Brîtanîyayê û Farizistanê bi riya Îraqê piştgirîya kurdên Araratê bikin. Karmendê leşkerî yê derecebilind yê Brîtanîyayê li Tirkîyê serhing Persi Dodd, ko derheqa wê yekê da jê ra hate gotin, ew pêşnîyar tiştekî pêkenînê hesab kir û got, ko tilîya Sovyet jî di nav vî karî da heye, ko alî tirkan dike tevgera kurdan têk bide bona bikaribe bi hêsanî derbazî kenarê başûr yê Behra Sipî bibe û ji wir jî berê xwe bide başûr û heta Îraqê here.

Têkçûna serhildana Araratê çiqasî nêzîk dibû, ewqasî tesîra ”Xoybûnê“ ya sîyasî kêmtir dibû. Ji hêza wê der bû pêşî li têkçûnê bigire. Deng bela bûn derheqa nelihevîyên di navbera ûsyanvanan û ”Xoybûnê“ da. Gelekan digot Îhsan Nûrî paşa di dawîya sala 1930î da, dema here giran da, deşta şêr hîştîye û revîye. Qedir û qîmetê wî bi carekê va ket, û ”Xoybûnê“ ber ûsyanvanan pêşnîyar kir ji xwe ra serekekî din hilbijêrin. Wana kesekî bi navê Ferzende hilbijartin, lê serekê barêgehê kurê wî – Îbrahîm hate hilbijartin. Van guhastinan alî ne kir, ko serokatîya serhildanê bidine xurtkirinê. Ew hewildana nasyonalîstên kurd (bi serokatîya Îbrahîm paşayê Hesikî) jî bi ser ne ket, ko Enqere hinek daxwazên wan bi cî bîne. Daşnak, ko bingeha wan li Tebrîzê xurt bû, hatine hewara ”Xoybûnê“. Qasidên wan rola navbeynkarîyê dilîstin di navbera serokatîya ”Xoybûnê“ û kurdên Araratê da. Şik birine ser çend qasidan, ko ew bi dayîreya cesûsîyê ya Sovyet ra girêdayîne, û ev yek zirareke mezin dida “hevkarîya kurdan-ermenîyan“. Desthilata Farizistanê jî di hindava xwe da pêşî li wî karî girt.

Di destpêka sala 1931ê da Osman Fûadê kurê Saleheddîn û kurê Ebdul Mecîdê xelîfê Osmanîyê yê dawî – Ahmed Tofîq, ko anegor li mihacirîyê – li Fransîyayê û Austrîyayê – diman û bi ”Xoybûnê“ ra girêdayî bûn, hatine Bêyrûtê. Deng bela bû, ko hatina wan bi wê yekê va girêîdayî bû, ko kurd hazir dibin di buhara sala 1931ê da rabine serhildana hemtomerî û ko ewana pevgirêdanên nêzîk bi rêxistinên nasyonalîstîyê yên kurdan yên li Kurdistana Tirkîyê, Îranê, Îraqê û Sûrîyê ra danîne. Pêşdadîtin dihatine kirinê, ko pevgirêdanên wan bi wan kesan ra li Tirkîyê heye, ko hazirîya serhildana ji bo vegerandina xelîfatê dikin. Şikeke mezin li ser van behsan heye, lê dîsa jî dîyarbûna wan balkêş e.

Bi vî awahî, “Xoybûn“ heta dawî jî ne bû serkêşa serhildana kurdên Araratê ya eynsî, ne di hêla leşkerî da, ne jî di hêla sîyasî da, û piştgirîya daşnakan jî alî wan ne kir. Di wê serhildanê da, wek ko yên berê da, destpêk ne bi rêk û pêk bû, ji ber wê jî têk çû.

¤¤¤

“Xoybûn“ di şerê ji bo rizgarîyê têk çû jî, lê çekên xwe danenî. Endamên wê hereketên xwe dubare kirin bona li perçên Kurdistanê yên din, ko di bin hukumdarîya Brîtanîya Mezin û Fransîyayê da bûn, hêza xwe xurttir bikin. Lema jî daxwaza wan, ko pêwendîyên xwe bi îngilîsan û fransizan ra xurttir bikin bona ji wana alîkarî bistînin (di wî karî da xoybûnîyan bi daşnkan ra tevayî karê xwe dimeşandin), diha zêde bû. Ew her tenê li benda wê yekê bûn, ko serhildana li devera Araratê xurttir bibe.

Pêşî beşa ”Xoybûnê“ ya Mûsilê saz bû. Li wir komîtêya “Recnun“ hate sazkirin, ko gorî hinek malûmatîyan, mêla endamên wê li ser Îngilîs bû. Derheqa kar û barên wê da kêm tişt bêlî ye, xên ji wê, ko nûnerên binemala bi nav û deng Bedirxanî serokatî lê dikirin, yên ko xudêgiravî hewil didan kîsî wilayetên kurdan yên Tirkîyê Mêsopotamîyayê “bidine firekirinê“. Di destpêka tîrmeha sala 1929an da Sureya Bedirxan seredana Bexdayê kir û di berîka wî da nameya bi zimanê fransî ya ser navê komîsarê sereke yê Îngilîs li Îraqê C. Kleyton hebû, ko 30ê hezîranê sala 1929an da hatibû nivîsar. Di wê da dihate gotinê, ko Mêsopotamîya “wetenê kurdan e“, navbenda sîyaseta Brîtanîyayê ye di pirsa kurdan da û “warê bala xwe dayîna li ser Kurdistanê ye, ko ji alîyê tirkan da hatîye zevtkirin“. “Xoybûn“ bi hêvî ye,- Sureya dibêje,- ko Îngilîs wê xwe li riya Sevrê bigire û “wê tu caran berê xwe ji pirsa kurdan neguhêre. Hevalên min û ez bawer in, ko sîyaseteke Îngilîs ya ciddî li Kurdistanê heye. Brîtanîya Mezin wê di çareserkirina pirsa kurdan da gotina xwe ya giran bêje“.

Li Bexdayê ji hatina Sureya ne razî bûn. Wî dihesibandin wek “merivekî nerehet“ û bi wî ra li Inteligence Service wê gelek serêşandin hebin. Înformasyona wî derheqa rewşa li Tirkîyê ne bi dilê karmendên Brîtanîya dagîrkar bû, ji ber ko wana zanibû, ko şerê hêzên hukumetê bi ûsyanvanên kurd ra zêde derketî ye, lê Sureya dixweze wisa nîşan bide, ko ne wisan e. Berdewambûna serhildanê dijî berjewendîyên Brîtanîya Mezin bû.

Serokatîya Brîtanîyayê dijî kar û barên ”Xoybûnê“ bû jî, lê dîsa jî ewê bi her awahî digerîya ji xwe ra hevalbendan peyda bike. Serekê êzdîyan Îsmaîl begê ji Rewandûzê, ko pêwendîyên wî bi serokatîya Fransîyayê ya li Sûrîyê û beşên ”Xoybûnê“ yên li Amêrîkayê hebû, xwe nêzîkî Bedirxanîyan kir û bi hîvîkirin berê xwe da Şêx Ahmed Barzanî bona ew piştgirîya “bernameya kurdan ya miletîyê“ bike. Şêx Ahmed ne ji dil be jî, sozê alîkarîyê da. Li Kurdistana Îraqê bangawazîyên dijî Tirkîyê yên ber bi serekên kurdan bela bûn, bona ewana qe na ser du salan dawî li şerê navxweyî bînin. Daşnakan jî li Îraqê piştgirîya kurdan kirin. Desthilata Îraqê hewil dida rê li ber du daşnakan – Samî beg û Rûbên Dêrmînazyan bigire, nehêle ew bêne welêt.

Di buhara sala 1931ê da karmendên ”Xoybûnê“ Tofîq Wehbî beg û Yusuf Malik ji Helebê bi serekên kurdan yên li Bexdayê ra pêwendî danîn. Wana didane bawerkirinê, ko xwe bigihînine ”Xoybûnê“. Rasthatina bi kurê Şêx Mehmûd Barzincî – Qadir ra dane teşkîlkirin û li wir berbirîbûna (“mezbet“) ser navê Koma Miletan û komîsarê sereke yê Brîtanîya Mezin li Îraqê hate guftûgokirinê, ko tê da gazî hebû bona mafên kurdan yên miletîyê li Îraqê kefîl bikin. Têksta wê berbirîbûnê bi radyoyê hate elamkirin û li herêmên Îraqê yên bakur hate belakirin.

Wisa xuya ye, ko pêwendîyên rêxistina kurdan ya “Komeleyî piştevanî kurdan“, ko li Bexdayê û Hîllê kar dikir û di bin parastina Şêx Mehmûd Barzincî da bû, bi ”Xoybûnê“ ra hebûn. Ji endamên wê Şêx Mehmûd xwest dêlêgasyoneke kurdan ya cuda amade bike bona ew tevî wan hevraxeberdanên Koma Miletan bibe, ko derheqa hilanîna mandata Brîtanîyayê û wê yekê da bû, ko serbestîya tam bidine Îraqê. Gerekê Şerîf paşa serokatî li dêlêgasyonê bikira; Ewê dêlêgasyonê bi Şêx Ahmed Barzanî ra pêwendî danîn.

Evê komelê bi awayekî aktîv belge (“menşûr“) bela dikir, ko tê da ew behs derew derdixistin, ko xudêgiravî serhildana kurdan ji alîyê dewleta dereke da hatîye teşkîlkirin, bangawazî hebûn ber bi Îngilîs, bona ew wan biryarên Koma Miletan pêk bîne, ko derheqa mafên kurdan da bûn li Îraqê, serokatîya Tirkîyê û welatên ereban di wê yekê da dihatine gunehkarkirin, ko dixwezin miletê kurd ji holê rakin, lê bangî binecîyên Suleymanîyê dikirin tevî hilbijartinên hukumetê nebin. Di bangawazîyan da gotinên derheqa serketinên ûsyanvanên kurdan li Tirkîyê hebûn û dihate destnîşankirinê, ko kurd zûtirekê wê wilayetên Erzurumê, Wanê, Bîtlîsê û Dîyarbekirê zevt bikin.

Ji nîveka sala 1930î li Îraqê û welatên Rohilata Nêzîk yên din kovara “L`Orient“ (“Rohilat“) bi zimanên kurdî, fransî û îngilîsî hate belakirinê, ko Bedirxanîyan li Bêyrûtê bingeha wê danîbûn û di nav kurdan û ermenîyan da propaganda derbaz dikirin bona ew hevkarîyê bikin û bi tevayî şerê ji bo rizgarkirina Kurdistanê û Ermenîstanê bikin. Balkêş e, ko êmîgrantekî rûs – Rîkov mîlyonek dolar dabû bona çapkirina kovarê, ko bi emirkaneke dewlemend ra zewicî bû û dilê wî bi daşnakan ra bû. Daşnakan ji bo armancên sîyasî li her deran didane xuyakirin, ko pêwendîyên wan bi nasyonalîstên kurdan ra heye û bê bingeh (bi gotinên rojnameya ermenî - “Yêrêvan“, ko li Parîsê derdiket) digot, ko serhildana Araratê ji Kurdistana Başûr dihate serkarîkirinê. Mûsil û Rêwandûz navbendên sereke yên agîtasyona kurdan bûn, îngilîsan xudêgiravî bi riya serhing Lawrence piştgirîya serhildana kurdan dikirin, lê armanca xoybûnîyan ew bû, ko li devera Dîyarbekir-Nisêbînê leşkerên tirkan bigirin. Lê rojname tu îzbatî ne dianîn.

“Xoybûn“, xwesma piştî serhildana Araratê, hewil da hukumê xwe di nav kurdên Îranê da jî xurt bike û di wî karî da armanca wî him ya leşkerî bû (alîkarîdayîna ji bo şervanên li devera çiyayê Araratê), him jî sîyasî bû (hevgîhandina Kurdistana Tirkîyê û Kurdistana Îranê). Lê ji bo nasyonalîstên kurdan dijwar bû li Îranê karê xwe bimeşînin. Li Îraqê ne wisa bû, ji ber ko li wir dikaribûn kêm-zêde bi awayekî azad kar bikin û ew jî bi saya serê îngilîsan û serokatîya ereban bû, yên ko ji bo berjewendîyên xwe tevgera kurdan bi kar dianîn û carna jî çavên xwe lê digirtin. Lê Tehran û Enqere tam dijî daxwazkarîyên pankurdîstan yên sîyasî bûn, ji ber ko ew ji bo yekîtîya welatê wan xeter bû.

Wezîrê bi nav û deng yê hukumeta şah ya wê demê Teymûrtaş di sohbeta bi nûnerê Îngilîs li Tehranê R. Klayv ra rewş ha şirove kir. Bi gotina Klayv, Teymûrtaş tirsa xwe ji tevgera kurdan venedişart, ko hewil didan xeyala xwe ya Kurdistana serbixwe bi Ermenîstana serbixwe ra tevayî di jîyanê da pêk bînin. Wezîr bi hêvî got, ko wê li hev bê pêşî li kurdên Farizistanê bigirin, ko ew jî çav nedine kurdên Tirkîyê û bi wê ra tevayî got, ko sîyaseta Tirkîyê di hindava kurdan da “herdem jî tirs kirîye dilê hukumeta Îranê“ (qesta wî behsên derheqa li devera Araratê sazkirina hukumeta kurdan bû, ko tê da heta wezîrê karên der jî hebû). Teymûrtaş nerazîbûna xwe di hindava sîyaseta desthilata Brîtanîyayê li Îraqê dîyar kir, ko ew xudêgiravî tevgera ji bo “Kurdistana serbixwe“ destek dike; bi bawerîya wî, pêwendîyên Şêx Mehmûd Barzincî bi serekên wê tevgerê ra hene. Xên ji wê, Teymûrtaş hîvî kir derheqa elametîyên çapemenîya Tirkîyê û Îranê ya derheqa hatina Lawrence li Kurdistanê şiroveyê bidin. (Klayv ev behs derew derxist). Teymûrtaş herwiha bal kişande ser pêwendîyên daşnakan û ”Xoybûnê“ bi mûsafatîstan ra, ko şerê bona Azirbêcana serbixwe û yekgirtî dikirin û barêgeha wan li Stembolê bû.

Piştî pirsyarkirina R. Klayv ji Bexdayê bersîveke xêrê hat. Naveroka wê ew bû, ko gorî çareserîya pirsa Mûsilê, hukumeta Brîtanîyayê erk hildaye ser xwe, ko hinek mafan bide kurdên Îraqê, di nav wan da bikaranîna zimanê zikmakî û h.w.d. Bi wê ra tevayî desthilata Brîtanîyayê hewil dide nehêle Îraq bibe “navbenda tewlebazîyên kurdan yên miletîyê“. Şikberîyên wezîr derheqa wê yekê da, ko Îngilîs piştgirîya tevgera ji bo Kurdistana serbixwe dike tam bê bingeh in,- ji Bexdayê dinivîsandin.

Bi vî awahî, ne li Îraqê, ne li Îranê, ne jî li Tirkîyê ji ”Xoybûnê“ ra li hev ne hat hêza xwe xurttir bike û rehên kûr bavêje. Lê li Sûrîyê ne wisa bû. Li vir nasyonalîstên kurd arxayîn û xwebawer bûn, ji ber ko li Sûrîyê pirsa kurdan wisa sert nîbû, çiqas ko li welatên din, ko kurd lê diman. Ferq ne di wê da bû, ko îdêya miletîyê ji bo kurdên Sûrîyê ne xem bû, lê di wê da bû, ko bi sebebên dîrokî û erdnîgarî arnamca tevgera kurdan li Sûrîyê ne cudaxwezî bû. Kurdên Sûrîyê ne de`wa otonomîyê dikirin, ne jî ya serxwebûnê, lê her tenê dixwestin, ko mafên wan yên miletîyê bêne naskirinê, lê bi wê ra tevayî jî piştgirîya şerê kurdên xwe yên dervayî sînorên Sûrîyê dikirin.

Desthilata Fransîyayê ya dagîrkar dema tevgerên dijî împêrîyalîstîyê yên li Sûrîyê û Libnanê ji holê radikirin, tu ferq ne dikire di navbera kurdan û ereban da. Lê dema kurdên Sûrîyê piştgirîya şerê miletîyê yên di perçeyên Kurdistanê yên din da dikirin û alîkarî didane wan, Parîs û serokatîya Fransîyayê li ser axa dagîrkirî sîyaseta taybet derbaz dikirin. Wana dixwest tevgera kurdan ji bo berjewendîyên xwe yên li Rohilata Nêzîk bi kar bînin bona zor li Tirkîyê û Îraqa di bin destê Îngilîs da bikin. Lema jî fransizan kar û barên aktîv yên nasyonalîstên kurdan li ser axa Sûrîyê piş guhê xwe va davîtin, carna jî helan didane wan. Di wî karî da dîyasprora ermenîyan ya pirjimar li Fransîyayê roleke mezin lîst, ji ber ko nêzîkîhevbûna nasyonalîstên kurdan û ermenîyan pir bi dilê wan bû.

Di buhara sala 1930î da, dema serhildana Araratê germ û gurr bûbû, fransizan rê dane kurên Cemîl paşa, Îbrahîm paşa û Xoce axa li navbenda kurdan ya sereke li bakur-rohilata Sûrîyê – bajarê Qamişloyê beşa ”Xoybûnê“ saz bikin. Komîtêyê li vir ode-barêgeha xwe saz kir û bi serekên kurdên Îraqa Bakur ra herdem di nav pêwendîyan da bû (bi êzdîyan, Îsmaîl Hekki Şawês, Samî beg, Şukrî Muhemmed, Mehmûd Barzincî û yên din ra).

Pêwendîyên fransizan yên baş bi ”Xoybûnê“ ra bû sebeb, ko li ser sînorê Tirkîyê-Sûrîyê serttî saz bû û di pêwendîyên Îngilîs-Fransîyayê da dilsarî peyda bû. Ji her deran hevdu gunehkar dikirin. Kesên mêla Fransîyayê dikirin, digotin, ko înîsîatorê serhildana kurdan li Tirkîyê serhingê navdar Lawrence bû, ko xudêgiravî herdem li ser sînorê Tirkîyê-Sûrîyê bû. Çapemenîya ereban dinivîsî, ko daxwaza Lawrence ew e, ko çend sed kîlomêtran dûrî bakurê Makûyê be. Îngilîsan înkar dikirin, lê bawerî pê ne dianîn. Tirkan di navbera Siwêregê û Dîyarbekirê da 3 hezar leşker bi cî kiribûn bona pêşî li wan şervanên kurd bigirin, ko dibe ji Sûrîyê bên. Desthilata Fransîyayê, ko ne dixwest rewşê serttir bike, emirî li ser serekên kurdan kir, ko bi desteyên xwe va herine kûraya welêt. Bi wê ra tevayî jî serekên dîyaspora ermenîyan li Sûrîyê her tişt dikirin bona bi kurdan ra bibin yek.

Desthilata Fransîyayê piştgirîya ”Xoybûnê“ dikir, lê hewil dida aktîvîstên wê di bin hukumê xwe da xwey ke. Dîtindaran destnîşan dikirin, ko kurdên Sûrîyê “bi dil û can“ bi şerê birayên xwe yên Tirkîyê yê bona serxwebûnê ra bûn, lê fransiz amade bûn her daxwazeke wisa ji holê rakin û di wî karî da zêde guh didane ser propagandayê. Em wê jî bêjin, ko wana di wî karî da zêde bolşêvîk gunehkar dikirin, ko xudêgiravî piştgirîya ûsyanvanên kurd li Tirkîyê dikin, lê tiştekî wisa tunebû û ew yek ji ber xwe va digotin.

Fransizan, ko di hundurê Sûrîyê da çavên xwe ji nasyonalîstên kurd ne dibirîn, wek berê li dor sînorên Sûrîyê alîkarîya wan dikirin. Gorî dayîreya cesûsîyê ya Îraqê, serokatîya Fransîyayê li Sûrîyê bi ”Xoybûnê“ ra li Helebê peyman girêda derheqa wê yekê da, ko ewê çekan, cebirxaneyan û pereyan (500 hezar frank di bin kontrola Fransîyayê da) bide wê. “Xoybûn“ gerekê di nav êzdîyan da propaganda Sûrîyê û Fransîyayê bikira, bona Sincar (Şengal) biketa nava axa Sûrîyê. Desthilata Fransîyayê dest pê kir zabitên ereb fêrî zimanê kurdî kir.

Bi vî awahî, “Xoybûn“ nikaribû li tu perçeyekî Kurdistanê strûktûrake wisa saz bikira, ko di dema xurtbûna tevgera kurdan ya miletîyê di salên 20-30 da tesîreke biryardar li ser rewşa sîyasî bihîşta. Lema jî rola wê di serhildanên kurdan da, xwesma li Tirkîyê, ne zêde pir bû. Ji dijminên serxwebûna kurdan, him yên cî, him jî yên Roavayê ra li hev hat bi dijwarîyeke ne zêde va ji heq-hesabên alîgirên wê bêne der. Tenê li Sûrîyê firsend kete ”Xoybûnê“ bi awayekî vekirî karê xwe bimeşîne, lê li wir jî ew di bin zora desthilata Fransîyayê da bû.

Kar û barên ”Xoybûnê“ li erafê navnetewî jî rêçeke berbiçav ne hîşt. Ne li Koma Miletan, ne jî di rêxistinên navnetewî yên din da bi wê ra hesab rûnediniştin. Dewletên, ko berjewendîyên wan ji kurdan hebû, her tenê li ser dereceya dayîreyên dagîrkar û dayîreyên cesûsîyê bi pankûrdîstan ra didan-distendin, û zêde guh nedidane wan. Li Yekîtîya Sovyet wan dihesibandin wek cesûsên Îngilîs û Fransîyayê, ko bi “kontrşoreşgerên“ daşnakan va girêdayî bûn. Her tenê komên Roavayê yên hûmanîtar û dêmokratîk, ji hemûyan zêdetir jî Întêrnasyonala Sosîalîstîyê, ko partîyên sosîal-dêmokratîyê yên Roavayê diketine navê, hinek guh didane nasyonalîstên kurd.

”Daşnaksûtyûnê“ berjewendîyên tevgera kurdan ya miletîyê li erafê navnetewî raber dikir, ji ber ko ew endama Întêrnasyonala Sosîalîstîyê bû. Hela di sala 1925an da daşnakan mêmorandûmek dane kongrêya navnetewî ya derheqa pirsa kurdan da, ko li Marsêlê dihate derbazkirin. Ji wî çaxî da, xwesma piştî sazbûna ”Xoybûnê“, wana herdem ew pirs li civînên navnetewî yên cuda-cuda bilind dikirin û daxwaza Kurdistaneke serbixwe dikirin. Ji bo nimûne, di tîrmeha sala 1928an da, li kongrêya “Yekîtîya komeleyên piştgirîkirina Koma Miletan“ bi înîsîatîva daşnakan biryareke gelek sert hate qebûlkirin derheqa sîyaseta Tirkîyê ya miletîyê da û bangî Koma Miletan dikirin, ko tevî wî karî bibe.

Bi dijwarîyeke mezin va ji ”Daşnaksûtyûnê“ ra li hev hat pirsa kurdan bike nava rojeva civîna Întêrnasyonala Sosîalîstîyê, ko di dawîya meha tebaxê sala 1931ê li Zurichê hate derbazkirin. Sedirê civînê de Bruker li xwe mukur hat, ko ew serederî li wê pirsgirêkê nake û sipasîya xwe ji “hevalên ermenî“ ra got bona înformasyonê. Bi wê ra tevayî tirsa xwe dîyar kir, ko pirsa kurdan dikare bibe “sebebê dijwarîyên navnetewî di navbera dewletên xwedî berjewendî“ û dikare “bigihîne wê yekê, ko li tevaya Rohilata Nêzîk şer tevrabe“. Di encamê da li civînê hate gotin, ko nabe bi riya Koma Miletan bi awayekî erênî pirsa kurdan bê lênihêrandin. Ew pêşnîyar jî nehate qebûlkirin, ko komîsyonekê bişînin bona bala xwe bidine rewşa li Kurdistanê. Civînê her tenê biryarek qebûl kir, ko tê da “hovîtîya bi xwîn“ ya hukumeta Tirkîyê di hindava kurdan da şermezar dike (ku weke wan hovîtîyan bûn, ko anîbûne serê ermenîyan), ji alîyê leşkerên tirkan da teribandina sînorê Îranê gunehkar dike, û herwiha Koma Miletan rexne dike bona bêdengîyê. Komîntêrn jî hate rexnekirin, ko cesûsên wê di nav kurdan da kar dikin. Bi vê yekê va serê pirsê hate dadan.

Bi vî awahî, “Xoybûn“ heta bi alîkarîya ”Daşnaksûtyûnê“ jî, nikaribû berjewendîyên xwe yên sîyasî li erafê navnetewî biparêze. Eva careke din îzbat dike, ko nasyonalîstên kurd, ko di bin ala wê da kar dikirin, wek lazim e negihîştibûn bona armancên mezin pêk bçnin û ew yek di dema serhildana Araratê da zêde xuya bû. Piştî têkçûna wê serhildanê “Xoybûn“ di hêla sîyasî û organîzebûnê da tam ji hev çû û ji meydana sîyasî bi dûr ket. Karmendên wê di paşdemê da zêde karên kûltûrî-perwerdeyî kirin û di wî karî da zêde bi ser ketin. Dîroka ”Xoybûnê“ wek organîzator û rêvebira tevgera kurdan ya miletîyê-azadarîyê demkurt bû û rêçeke kivş ne hîşt.

Têbînî: Têmûrê Xelîl ji pirtûka M. S. Lazarev ya bi sernavê ”Kurdistan û pirsgirêka kurdan (1923-1945)” wergerandiye.

-----------------------------------
Nivîskar: TÊMÛRÊ XELÎL temur_xelil@hotmail.com

Çavkanî:: http://www.nefel.com/kolumnists/kolumnist_detail.asp?MemberNr=30&RubricNr=24&ArticleNr=5153
Continue reading →

РЕШИТСЯ ЛИ КАРАБАХСКАЯ «ПРОБЛЕМА» БЕЗ КУРДОВ?

0 коммент.
Курдская поговорка гласит: « Один безумный бросит камушек в колодец, сто мудрецов не смогут его извлечь». Первый «камушек» в курдский колодец бросил русский царь Николай I. После 23 летней бойны против курдских ханства Закавказья, 1 октября 1827 года российские войска под командованием генерал-фельдмаршала Паскевича, штурмом завладела Иреванским крепостью и подчинила себе все курдские ханства. В том же  году хан курдов современного Азербайджана Шеддади Аслан Султан, от имени Нахичеванского хана Наби  Карачолу, курдов Мило и других обратился к Паскевичу с просьбой принять их под покровительство России. (См. АКАК.ч.7,Документ 402, с.453.Эчмиадзин).      Генерал Паскевич испытав силу курдского воина, неоднократно обратился с рапортами к своему царью с просьбой «О дружбе с курдами». (См. АКАК т.7 стр. 774,776 и т.д.). Несмотря на это Николай I, озлобленый на курдов за их упорное сопротивление русским, приказал убрать курдов, а на их земли переселить армян и тюрков шиитов из Ирана и Турции. Эти переселенцы начали резню как курдов, так и друг друга из за курдские земли. Чтобы успокоит армян, российское правительство в 1868 году создала армянскую область. Несмотря на это армянские отряды при поддержки русских казаков совершали опустошительные набеги на тюрков, обосновавшихся в современном Азербайджане. Русские были винуждены согласится на образования Курдского ханства, со столицей в городе Шуша (Карабахе). Это ханство стало «буферной» между армянами и тюрками. Только после этого прекратились набеги армян.      В 1918 году при поддержки русских и турков были образованы Дашнакское правительство армян со столицей в г.Гюмри и Мусаватская республика тюрков. Между ними сохранялся независимое Курдское ханство во главе с ханом Султан Султановым.      В 1920 году большевики образовав Армянскую Советскую республику, передали им город Ереван, которая стала их столицей, а также Азербайджанскую Советскую республику, со столицей в городе Баку, которому по просьбе Ататюрка включили в их состав и Курдское ханство. С ликвидацией курдского ханства, снова началась нападения армян на земли тюрков-азери. Это обстоятельство вынудила большевиков Москвы, восстановит Курдистан между Арменией и Азербайджаном. Однако, курдская автономия восстановленая  7 июля 1923 года, уже не включала в свой состав Карабах. Поэтому ее столицу обозначили город Лачин. В тот же день была создана Карабахская автономная область для армян. Только после этого прекратились армянские нападения на азербайджанские районы.      В 1931 году по просьбе Ататюрка, Сталин ликвидировал Красный Курдистан, к тому времени дашнаки были уничтожены, и опасность со стороны армян была ликвидирована.      Как только началась Горбачевская перестройка и демократия, тут же в феврале 1988 года армяне потребовали присоединения Карабаха к Армени и начались провокации. В начале февраля 1988 года армяне прогнали азербайджанцев Кафанского района. В ответ, 26-27 февраля в Сумгаите было совершено погром армян. После Сумгаита, погромы армян были совершены в Баку, Гандже и других городах. Из Азербайджана были изгнаны 350 тысяч армян. В том же году из Армении были изгнаны 200 тысяч азербайджанцев и 20 тысяч курдов мусульман. В Карабахе начались бои «местного значения». Остановит противосостояние армян с азербайджанцами не удавалось.      В целях предотврашения польномасштабной войны, руководство СССР приняло решение восстановит статус-кво 1923 года, то есть восстановит автономный Курдистан между Арменией и Азербайджаном. Этот шаг был единственным выходом предотврашения войны.      В мае 1991 года помощники президента СССР Ревенко и Примаков, пригласив нас, курдов в количестве 13 человек- представителей всех регионов, сообщили решения президента Горбачева по восстановлению автономного Красного Курдистана. Одновременно просили провести соответствующую разьяснительную работу среди курдов по подготовки к объявлению автономии.      Президент Турции Демирель и руководитель Нахичевана Гейдар Алиев узнав об этом, собрались в Анкаре, где разработали план «Гобла» по недопушения восстановления Курдистана. Согласно этого плана, уже в августе того же года, Азербайджан начал широкомасштабную войну против армян Карабаха, оторванных от Армении. Сразу же с началом войны, Горбачев был снят с должности и СССР развалился. Многие народы мира, особенно курды благодарны Турции, Азербайджану и особенно Армении за развал не только Советского Союза, но и соц.лагеря, которые были главными палачами курдского народа во всех частях Курдистана. 17 мая 1992 года, Народный фронт Азербайджана, под руководством Нахичеванского клана, захватив власть, тут же приказали своим войскам сосредоточеным в Лачине прогнать курдское население, сдать город армянам, для воссоединения Армении с Карабахом. Город-крепость Лачин, столица Красного Курдистана, была сдана армянам без единого выстрела.  Армянские войска через Лачин соединились с опольченцами Карабаха. В дальнейшем оказывая формальное сопротивление отдали армянам все курдские города и районы до Агдама и заключили мир с Арменией. Таким образом Демирел и Алиев предотвратили восстановления Красного Курдистана.      И вот 20 лет и армяне и азербайджанцы обманывая мировое сообщество «доказывают» свои права на оккупированые курдские земли. При этом и те и другие умальчивают о трагедии курдского народа и принадлежности этих земель курдам. Даже Россия, Америка и Франция (члены Минской группы ОБСЕ ) показывают свое бессилие перед коварным планом Николая I. Они боятся произносить слово «курд» , ставя себя в смешном положение, зная, что без решения курдского вопроса,  нет решения Карабахской «проблемы». Не только армяне и азербайджанцы с Минской группой, но и даже мудрецы всего мира не смогут найти решения без участия курдов.      Следовательно война. Россия поддерживая Армению агрессора, не навлечет ли против себя гнев 200 миллионного туркского мира, не считая туркоязычнего Татаристана, Башкурдистана, Кабардино-Балкарию, Дагестан, Алтай и других?. Как будет реагировать на это исламский мир?. Очередная Карабахская война не развалит ли теперь и Российскую федерацию?. Издевательства над курдским народом и осквернения его земель дорого обойдется многим народам. Россия не исключение. Так было во все времена.      Не лучше ли восстановит Курдистан между Арменией и Азербайджаном, хотя бы не ради курдов, а ради установления мира в Закавказье и предотврашения неминуемой катастрофы?. А ведь курдские земли уже 20 лет пустуют,  а народ живет в палатках, питаясь гуманитаркой.        Характерно, что и на Ближнем и Среднем Востоке в курдский «колодец» тоже был «брошен камушек». «Камушек» брошенный безумным Черчилем оказалась более зловещим , чем «камушек» Николая I. Черчил принес неислимые бедствия не только курдскому народу, но и турецкому, персидскому, арабскому и другим народам. Этот дъявол образовал реку кровы, которая течет без остановки уже 96 лет и не видно еще ее конца и края. А ведь при Османах люди жили как братья, богато и счастливо. Что только не придумывали люди для того, чтобы остановит реку кровы. Они создали фашистские партии и организации как  «Серых волков» в Турции, и БААС в Ираке и Сирии, и «Исламский фундаментализм» в Иране и «Аль-Каиду» на Ближнем Востоке, и «Хезбуллах», и «Хамас», и «братьев мусульман» и другие. Истратили сотны миллиарда долларов, уничтожили миллионы, изгнали и выслали еще миллионы курдов,  разбомбили детей химическими  бомбами, уничтожая даже флору и фауну. Заживо закопали в братских могилах десятка тысяч курдских детей и жещин. Курдов назвали бандитами, террористами и эксримистами. Ничего не получается. Не появился в мире еще такой мудрец, чтобы нашел в колодце именно тот «камушек», который Черчил при помощи Сайкс Пико и Лозанны бросил в курдский колодец,  с тем, чтобы остановить реку с кровью и вернуть людям мир и счастье.      Человечество нашли способ уничтожит Гитлера и Сталина, и ликвидировать их идеи и коварные планы. Но идеи указанных двух дъяволов  поставили сотни миллиона людей и ученых всего мира перед сложнейшей задачей. Никто не хочет восстановить справедливость, то есть вернуть курдские земли их хозяевам и установить человечность и демократию среди народов Ближнего и Среднего Востока, а также в Закавказье. Каждому что то или кто то мешает. Те, кто бросили «камушки в курдский колодец» не только были коварными, но и мудрыми людьми. Они учли трусливое человеческое нутро и эгоизм. А может быть у людей не хватает ума?. А может быть мировым «мудрецам» выгоден исламский терроризм и постоянные кровопролития?. Неужели идеи двух мертвецов: Николая 1 и Черчиля важнее чем судьба 50 миллионного курдского народа? Может быть просить Бога, чтобы Он послал на землю мудрого человека?. Иначе добром  все это не кончится. Курды не могут терпеть еще сто лет.                      

Экс Председатель Правления Курдского                      
 Освободительного Движения СНГ                                                            
Вакил Мустафаев.
Continue reading →

ДА, КАРАБАХ СТОИТ МЕССЫ, НО

0 коммент.
Группа курдов разных республик СССР в Лачине (11. июнь 1992 г.)
Сегодня в средствах массовой информации активно обсуждается турецко-армянский диалог по вопросу нормализации двусторонних отношений. Отмечается, что Турция и Армения за последний год проделали огромную работу по налаживанию двусторонних отношений.
Состоялись ряда раундов встреч представителей обеих стран на разных уровнях.  В результате уже сегодня Анкара и Ереван существенно сблизили свои позиции и, главное, пришли к пониманию о необходимости использовать в процессе урегулирования дипломатию «малых шагов». И первым таким шагом на этом очень сложном пути было решения вопроса открытии турецко-армянской границы.

По мнению министра иностранных дел Турции Али Бабаджана, «урегулирование отношений между Арменией и Турцией никогда еще не было столь близким». Он полагает, не смотря на то, что они не пришли к какой-то договоренности, но очень близки к этому.

Но оппоненты нынешнего руководства Армении находят, что перед тем, как начинать какие-то дипломатические отношения, первым долгом Турция должна признать геноцид армян в Османской империи 1896 -1915г.г.

А у азербайджанской стороны на этот счет имеются свои аргументы. В Азербайджане придерживаются к мнению, что ключевым вопросом армяно-турецких переговоров должен быт карабахский вопрос.

Говориться, что Анкара и Ереван сделали довольно важные шаги в этом направлении, однако, остается вопрос согласования еще некоторых важных вопросов. Один из них – убедить Баку в целесообразности таких отношений. 
 Замминистра иностранных дел Турции, бывший посол Турции в Азербайджане Унал Чевикёз, находясь в США, высказал свое видение по поводу отношения Азербайджана к данной теме. «Азербайджан является нашим ближайшим соседом по региону, и он пристально следит за развитием турецко-армянских отношений. С другой стороны между Арменией и Азербайджаном существует неразрешенный нагорно-карабахский конфликт. То, что Азербайджан с пристальным вниманием следит за этими процессами, является естественным. Но у Азербайджана нет никаких причин для беспокойствия и подозрения. Отношение Турции к карабахской проблеме,- далее отметил турецкий дипломат,- останется прежним, и в этом вопросе нет никаких изменений. Нет сомнений в том, что процесс нормализации турецко-армянских отношений и процесс урегулирования нагорно-карабахской проблемы проходит параллельно», - заключил турецкий дипломат.

В Баку полагают, что не может быть параллельных процессов, а урегулирование турецко-армянских отношений должно осуществляться вслед за решением карабахской проблемы…

Да, карабахская проблема сегодня находится в повестке дня межгосударственных  переговорах, и наверно будет влиять на дальнейшее развитие отношений этих государств. Естественно, и они будут применять усилий для урегулирования этой  не простой проблемы.

Как видно, государства региона и заинтересованные великие державы мира при рассмотрении  урегулирования карабахского вопроса забывают, что в этом контексте надо решать и другую не маловажную проблему – вопрос прав курдского населения этого региона.
А, между тем, такая проблема существует и имеет исторические предпосылки для своего урегулирования. А ее решение может совершаться в контексте урегулирования проблем карабахского региона в целом.

Что эта за проблема? Какие исторические предпосылки имеются для ее решения? Почему каждый раз стараются забывать о ее существования?  Каковы возможные пути ее урегулирования?

В поиске ответов на этих вопросов, мы в газете «Свободный Курдистан» (№№ 1/34 и 2/35, 2006 г.) нашли интересные материалы. Это комментарии курдского публициста и журналиста Корда Мад (Азиза Мамояна) «Да, Карабах стоит мессы, но…» и его же статью «У кого что болит».

Мы эти материалы с согласия автора предлагаем вниманию читателей Эздихана.ру и надеемся, что оно во многом поможет понять суть этой не простой проблемы.
Корда Мад:


«ДА, КАРАБАХ СТОИТ МЕССЫ, НО…»

В газете «Московские новости» (№ 05/1322, 10-16 февраля 2005 г.) была опубликована статья «Карабах стоит мессы» г-на Влвдимира Казимирова, бывшего Политического представителя РФ по Нагорному Карабаху.

Мы обратились к курдскому поэту, публицисту и журналисту, очевидцу карабахских событий Корда Мад (Азизу Мамояну), с посбой комментировать эту статью.

Небольшая статья госпадина В. Казимирова в сжатом виде формулирует всевозможные решения карабахской проблемы. Здесь проявляются професиональные как политика и дипломата –постановка постановка вопроса в совокупности всех его сторон. Автор прекрасно знает все сложности разрешения этой проблемы и демострирует реальное понимание ситуации.
В начале своей статьи В. Казимиров пишет:
«По инициативе Жака Ширака 10 февраля в париже состоится встреча (конфедециальная.- К. М.) президентов Азербайджана и Армении в поисках долгожданного урегулирования карабахского конфликта. Политический календар обеих сторон не чинит в 2006 году прямых помех этому, что вызывает немало надежд и даже илюзии…»

А в конце автор делает весьма интересные выводы:

«…Главы двух государств выходят в Париже к развилке. Можно пойти еще не протоптанной, колючей дорогой к свертыванию противостояния и постепенной нормализации обстановки в регионе. Конечно, немного проще двинуться  по знакомой стезе острых противоречии и полемик. Но ведь можно отискать и третий путь: нерешительно потоптаться на месте, но, выиграв время и прикрыв это действо обнадеживающими фразамы, договориться  лишь о продолжении диалога.

Это, к сожалению, как раз наиболее вероятный исход парижской встречи».

Да, если человек, отлично знаюший проблемы этого многострадального региона, владеющий определенным арсеналом политических и дипломатических возможностей решения сложных проблем, придерживается на сегодняшный день именно такого мнения, стоит хорошо задуматься. Но все же, несмотря на имеющейся трудности, можно добиться урегулирования этого вопроса при помощи и поддержке международного сообщества и политической воли лидеров обеих стран – пусть поэтапно, но так, что бы Нагорный Карабах смог обрести мир и спокойствие!

Конечно, если при рассматрении вопроса будут придерживаться буквы и духа международных законов, конвенции и соглашений о тправах нации на самоопределение, можно надеяться  на мирное разрешение этого конфликта. Но для польного или более – менее справедливого решения следует имет в виду и другой важный момент. В контексте урегуривания проблемы НК существует и другой, не менее сложный  вопрос – вопрос районов, расположенных между Армении и НК, бывших территорий Курдской автономии –Красного Курдистана, а так же и его народа, который, как и Нагорный Карабах, входил в состав Азербайджанской ССР.
В статье г-на В. Казимирова о проблеме этих территории речь идет мимолетно, между прочим: в двух местах упоминаются только Кельбаджарский и Лачинский районы:

«Впрочем, многие армяне, опасаясь, что Азербайджан не выполнит своих обязательств…: они боятся освободить оккупированные территории («пояс безопасности НК»), даже если удержат до референдума районы, расположенные между Арменией и НК (Келбаджарский и Лачинский)». - И далее:

«…Референдум можно провести и через пять лет, приблизив этим решение проблемы Кельбаджара и Лачина».

Да, вероятно, в контексте большой политике это называется «проблемой Кельбаджара и Лачина», но ведь это является проблемой целого народа! И было бы точным и справедливым, если здесь в место заявлений о «прорблем Кельбаджара и Лачина», «возврашщение в НК азербайджанских жителей» было открыто сказано, что существует курдская проблема, вопрос автономных прав целого народа. Ведь в 1923- 19931 г.г. курды этого региона имели свою автономию, состоящую из Кельбаджарского, Лачинского, Зангиланского, Кубатлинского и Джебраилского районов с центром в Лачине. Однако 1931 г. автономия была ликвидирована  в результате политики пантюркизма, проведенной руководством Советского Азербайджана. Кстати, после упразднения Курдской автономии ее главный печатный орган «Советский Курдистан», продолжал, выходит до конца шестидесятых годов прошлого столетия…

Да, Карабах стоит мессы, но нельзя забывать, что, если речь идет о правах народов, несправедливо решат проблему одних, забывая о других. И науученные горьким опытом, курды опасаются, что во время переговоров их проблема в очередной раз будет возложена на жертвенный алтарь ради разногласиё между соседними государствами.
Тем не ьенее, статья г-на Казимирова очень важна с принципиальной точки зрения, пуст и не в польном объеме. В этом смысле она может стать той основой, на которой могла бы строиться концепция решения проблемы Карабахского региона в целом.

От редакции:

Да, на самом деле, несмотря на то, что совершенно ясно, что это за «оккупированные территории» и кто является их хозяином. Так же очевидно то, что касается курдской проблемы, в этой статье зачастую обозначено общими, неопределенными фразами.

Что бы ни было, для того, что бы обозначить проблему, пусть в не полном объеме, публикация статьи г-на Казимирова с принципиальной точки зрения очень важна. И с этой позиции она может стать той основой, над которой могла бы строится концепция решения проблемы Карабахского региона - в целом.

Совершено ясно, что в контексте комплексного решения проблем этого региона, возникает острая необходимость перемен в подходе к решению наболевших проблем: наряду с интересами армянской и азербайджанской сторон следует учитивать интересы не просто «азербайджанских жителей». И поэтому, чтобы прояснить суть курдского вопролса, мы предлагаем вниманию наших читателей татью господина К. Мад (Азиза Мамояна) «У кого что болит». Эта статья была написана еще  в 1992г. как реплика на публикацию в армянской газете «Азатамарт». Однако редакция газеты заняла двойственную позицию: не отказала, но и не публикавала статью. Спустья 12 лет в 2004 г. эта статья была переведена на курдский язык и опубликована в газете «Свободный Курдистан» (№№ 7 и 9, 2004 г.). После публикации редакция газеты получила много отклыков и пожелании публиковат ее русский вариант. К сожолению, по ряду причин издание газеты было приостановлено, и эта просьба осталась не выпольненной. Сейчас мы с удоволствием предлагаем вниманию наших читателей эту статью. 

Несмотря на то, что повод для написания данной статьи был другой, но она во многом поможет, раскрыт понятия, обозначенные в статье господина Казимирова общими формулировками: «…районы, расположенные между Арменией и НК», «…проблема Кельбаджара и Лачина», «азербайджанских жителей» этого региона, или же «…оккупированные территории».

И, наконец, публикация  статьи на русском языке предоставит возможность, ознакомится с ней и представителями армянской интеллигенции, поскольку им и была в первую очередь предназначена так и не опубликованная в Армении статья.

И, так: 
У КОГО ЧТО БОЛИТ

1.    Лачин: легенда и действительность

После взятия г. Шуши, говоря об открытии дорогу через Лачин, российское телевидение, ссылаясь на информации, полученной из Армении, сообщило, что в районе Лачин идут ожесточенные бои между азербайджанскими войсками и курдами. Прошло некоторое время, и то же телевидение, на этот раз, ссылаясь на информацию, полученную из Азербайджана, опровергло предыдущее сообщение. Азербайджанский репортер даже сообщил, что в рядах азербайджанских сил против армян воюют представители лезгин, талышей, курдов и других  национальностей. По данному поводу автор этих строк выступил с репликой «Информационная провокация, или потеря памяти?» в газете «Республике Армения» (от 27. 05. 1992 г.). А спустя несколько дни газета «Айк» (02. 06. 1992 г.) опубликовала на первой полосе крупным шрифтом заявление руководство Армянского общенационального движения (АОД).  Ниже приводим это заявление полностью:

В АЗЕРБАЙДЖАНЕ НЕ ИМЕЛИ  МЕСТО  СТОЛКНОВЕНИЯ МЕЖДУ  КУРДАМЫ И АЗЕРБАЙДЖАНЦАМИ   

В соответствии информации, полученные АОД из достоверных источников, между курдами и азербайджанцами столкновения не имели место. Опубликованные сообщения о том, будто между курдами и азербайджанцами «ожесточенные» бои имели место, не известно, из каких источников взяты.

В прессе было напечатано заявление представителя Нагорного Карабаха Мелик - Шахназаряна, где говорилось, что Лачин взят армянскими сиоами, и они будут держать его под своим контролем. В дальнейшем последовала публикация разного рода карт Нагорного Карабаха, статьи и документы.

9 - 10 июня в оккупированном и разрушенном Лачине состоялся Учредительный Съезд курдского освободительного движения. На съезде было принято заявление о восстановлении курдской государственности в этом регионе в границах бывшей Курдской автономии  (Красный Курдистан). Но еще до того в этом же Лачине представители общественных объединении курдов СНГ на совместном собрание принимали решение, объединяться в одной общественной организации - Курдском освободительном движении (КОД). Главной целью этого движения стало восстановление Курдской автономии, просуществовшей в 1923- 1931 г.г.  в составе Аз. ССР и включившей курдские районы: Лачинский, Кельбаджарский, Кубатлынский, Зангиланский и Джебраилский.


10. июня 1992 г. в городском парке г. Лачин. С лева на право: председатель секции курдских писателей Арм. ССР Карлене Чачани, курдская девочка Марианна (читает стихи) и Председатель Курдского освободительного движения Вакиль Мустафаев

 

10. июня в центре Лачина над зданием «Штаба» КОД был водружен курдский национальный флаг, спущенный  через несколько дней армянскими военными.

В этот день мы побеседовали с разными армянскими добровольцами, утверждавшими, что во время боевых действий и захвата курдских районов местное население не оказывало никакого сопротивления. Рассказывали, что когда они входили в курдские города и деревня,  везде были  видны следы боевых действий. Кругом была  разбросана сожженная военная техника, лежали непогребенные трупы военных, мирных жителей и др.

Действительность тех дней была такова: мы увидели опустощенный, сожженный и разграбленный Лачин. Издалека были заметны черные дыри выбитых в домах окон. Они были похожи на глаза матерей, окаменевших от ужаса и безмолвно смотрящих в одну точку: куда?!..

Лачин!..

Второй раз мы побывали в Лачине в июне - июле. Картина была та же: перед нами предстал парализованный и беспомощный город. Разрушенные, сожженные и ограбленные дома, так же безмолвно глядящие на нас дыра  окон, похожие на глаза женщины, видевшей ужасы смерти. На сей раз картину заметно нарушало только одно: на центральной улице города,  рядом с комендатурой, скопилось большое количество беженцев из Шаумянского и Мардакертского районов НК. Каждый устройлся как мог: некоторые сидели или лежали на земле. Было очень много стариков, женщин и детей. На их лицах отпечатлись  ужас, усталость и голод.
Люди держали путь в Армению, в надежде поскорее покинуть небезопасные  места, но силы были на исходе. Были слышны стоны и жалобы несчастных: «Никакая помощь не оказывается, а та, которая поступает, разбазаривается в пути!» Падение своих районов они связывали с предательством. Что бы ни было, люди были до предела напряжены и раздражены: удивлялись, сердились, жаловались.

Вечером прибыл представитель Армении. Поговорил с беженцами, утешил, он пытался их успокоить и пообещал, что первая помощь скоро поступит.

На фоне этой сцены я представил себе курдов Лачина, оказавшихся между двух огней. Функционеры АОД обманули их, уверив через некоторых представителей Курдского освободительного движения, что армянские войска придут как освободители. У курдов появилась  искорка надежды. Если бы курды оказывали вооруженное сопротивление, то, как утверждали армянские добровольцы, нога армян не поступила бы на эту землю. Азербайджанские войска  не только бежали, но и оставили курдов одних перед трагедией. А ведь официально эта территория входила в состав Азер. ССР!

История вновь повторялась - курды и на этот раз оказались обманутыми, стали жертвой армяно-азербайджанского конфликта. В критическое время их бросили те, которых они считали друзьями, были разрушены, сожжены их дома. Люди стали беженцами. Под впечатлениями увиденного, встали все новые и новые вопросы, не дававшие мне покоя. Кто же будет отвечать за этот произвол. Мир лишился совести и морали, потерял человеческое лицо. Настали дикие времена! Почему курды оказались в бедственном положении? Разве некому было организовать, сплотит их вывести из трагической ситуации?! Почему?

Всю ночь беженцы провели на улицах Лачина. («Интересно, а где нашли себе пристанище лачинцы?- Задумался я). Только несколько пожилых людей, женщин и детей поместили в штабах пограничных отрядов Горисского района Армении и Христяно-демократической партии. Бойцы этих отрядов отдали им свои пайки и до следующего вечера остались без питания. В небе стали собираться тучи, начал накапывать дождь. Толпа беженцев попытались укрыться где- нибудь, но, тщетно: такого места в Лачине не нашлось. К счастью, дождь быстро перестал.  Если бы в Лачине и  деревнях не были сожжены дома, они могли бы на время приютить карабахских беженцев. Пожилые люди жаловались: «Грабили, понятно, это неписанный закон войны, но сжечь дома зачем? Разве взятые населенные пункты сжигают? Другое дело, если их оставляют врагу!».
Дорога в г. Лачин (фото из архива Т. Аристовой)


В день нашего возвращения на центральной улице Лачина уже толпились беженцы из карабахского села Чайлу: они шли всю ночь и только к утру, преодолев невиданные трудностей, дошли до Лачина. Сожженный, разграбленный и парализованный Лачин не мог приютить и этого потока беженцев.

Утром Анушаван Айрапетян, уроженец села Араваз Горисского района Армении,  являющийся дежурным по горисской пограничной комендатуре, должен был сопровождать нас в села, расположеннее к северу, в сторону Кельбаджара. В пути он нам рассказал, что у них были добрососедские отношения с курдскими деревнями Лачинского района. По его словам, даже после армяно-азербайджанского конфликта 1988 г. напряженность, в какой то степени и сохранилась, но отношения не прекращались. Люди помогли друг – другу, чем могли. Он утверждал, что курды с пониманием относились к стремлению армян, быт свободными и самостоятельными. В беседе с нами Анушаван рассказал о своей дружбе с парнем по имени Пырхан из курдского села Каракешиш:

«Многие жители этих районов представились турками, (местные армяне азербайджанцев называют «турками»), и вы представить себе не можете, в каком положении они находились! Я со многими поддержал деловые и дружеские отношения, общался с ними на турецком языке. Однажды я услышал, что они говорят между собой на каком- то другом языке. Я был удивлен и спросил, на каком языке они только что общались. Оказалось, что они говорили на родном языке, и являются представителями курдского народа. У нас было взаимное доверие».- Добавил в конце Анушаван. 
Курды Лачинского района (фото из архива Т. Аристовой)

На темно- зеленом  уазике мы направились на север. Проехали первые две деревни.  Как заявил наш сопровождающий, здесь были части подбитой и сожженной военной техники, оставшиеся после столкновений между курдским населением и подразделениями регулярной армии Азербайджана. По его словам, азербайджанские омоновцы под угрозой расстрела заставили население курдских районов, покинуть родные места. Курды отказались уйти, начали сопротивляться. Но силы были не равны….  Анушаван добавил, что, когда началось наступление армянских войск,  часть курдов сопротивлялась азербайджанскому ОМОНу и пошли на север, в сторону Кельбаджара, а азербайджанские силы - на юг, в сторону Кубатлу.  Оказалось, что курды хотели, таким образом, через Кельбаджар, а дальше через Казахский район выйти в Россию. Повсюду были разбросаны клочья одежды, земля была пропитана кровью и сожжена. Кто- то в некоторых местах их покрыл землею. Трупов мы не видели. Чуть дальше стояла сгоревшая военная техника, кругом валялись снаряды, в воздухе чувствовался запах гари…. На войне, как на войне!

Далеко в горах Анушаван показал нам курдские деревни, похожие на орлиные гнезда над  взнесшимися в небо скалами. Зрелище было неоспоримое: какая красота, какие недоступные горы! За этими горами начинался Горисский район Армении.

- Смотрите, какие неприступные горы,- сказал Анушаван,- если бы не курдские деревни и столкновения между курдами и регулярными войсками, нам трудно было бы взять Лачин. При таком расположении и хорошей обороне не возможно пройти эти горы. И,  другое: в начале весны,  до наступления армянских сил, в этих местах  разыгрались драматические события.
Как потом сказал Анушаван, армянские войска не хоронили лачинцев. И то, что не было ни одного трупа, объяснялось тем, что в этих  лесах еще находились курдские парни, а, известно, в каких условиях не находились курды, они не оставляют не погребенными своих людей…

Перед нами предстала страшная картина - опустошенная, сожженная и разрушенная деревня, вдоль дороги – окровавленные клочья одежды, часть подбитой техники, детские игрушки, домашняя утварь. Здесь разыгралась человеческая трагедия, но ее акты и участники еще не известны. Только время поставит все на своих местах и, наверное, картина этой человеческой трагедии постепенно, во всех деталях встанет перед цивилизованным миром.  Но кто знает, когда?

…На этот раз в Лачине мы искали следы курдов: домашнюю утварь, предметы быта, книги, письма, документы, газеты и другие. Как известно, еще до захвата Лачина, этого некогда цветущего курдского города,  в результате кемалистской политики азербайджанизации (то есть, туркизации) руководства Советского Азербайджана, 80% жителей уже не были  курдами. И хотя курды в своем родном городе превращались в меньшинство, но все же самые активные патриоты этого региона жили здесь.

 Среди развалин домов мы нашли копии отправленных высшему руководству  СССР коллективных писем местного курдского населения с требованием восстановить историческую справедливость и вернут те автономные права, которые имели в 20- 30е годы. Были и ответы на этих обращении из  Кремля. Оказалось, что это мы  не имели,  какой бы то не было информации о событиях и процессах, происходящих среди курдов этого региона. Здесь разворачивалось противостояние между курдским населением и властью Советского Азербайджана. Без всякой шумихи и показухи курды вели последовательную борьбу за свои национальные права. Среди развалин одного дома мы нашли подшивку курдской газеты  «Рйа тэзэ» («Новый путь») с 70х гг. Все номера газеты, выходящей в Советской Армении, были бережно сохранены. Десятки книги на курдском языке, а также книги газеты о курдах на разных языках. По документам, которые мы нашли в доме, выяснилось, что квартира принадлежала  курдскому интеллигенту и патриоту Бендали Бендалиеву. В другом доме среди курдских книг мы обнаружили учебник «История Азербайджана», 1977 г. Некоторые страницы этой книги были заложены, какие-то места отмечены карандашом. Эта была историческая информация о Карабахском регионе и о курдах. Подробнее об этом чуть позже.
…Мы возвращались в Ереван в скорбном настроении.  В ушах постоянно звучали голоса армянских добровольцев: Ваника и Анушавана  Айрапетянов, Славика, Артёма и других, которые на захваченных землях Красного Курдистана шагали как хозяева и рассказывали об эпизодах захвата Лачина. А правду ли они говорят? А если все оно выдумано? Где мнение противоположной стороны? Почему молчат лачинские курды?
Вопросы, вопросы!

2. Кто в праве кого учить!

… Мы еще находились под впечатлениями лачинских событий: поездки по разращенным, ограбленным и сожженным деревням, встречи и беседы, все, что мы там видели и слышали, не вписывалось в логику природы человека, противореча его духовной, внутренней и культурной сути. И все это на фоне природы чудесного края: горные хребты, реки и ручейки, луга и леса - целый мир в миниатюре.

Мы еще не успели привыкнуть к городской жизни, показавшейся нам беззаботной и мирной, и повседневная жизнь Еревана еще не заставила нас забыть лачинские впечатления, когда один из моих  приятелей преподнес мне два номера  газеты «Азатамарт» (№ № 26/69  и 27/70) и сказал: «На, посмотри, здесь ест кое- что для тебя!»

Дома я полистал газеты. По одной странице каждого номера было отдано статье  Гарника Асатряна «Курды».

Я и не предполагал, что и Гарник Асатрян (далее - Г. А.), даже  в соответствии со своими возможностями, будет научно и беспристрастно рассматривать вопросы национальных особенностей, культуру, народное творчество, язык и историю в традиции замечательных сыновей армянского народа прошлых столетий. Наоборот, я давно знал, что Г.А. не только фальсифицирует и искажает историю, но и представляет все в кривом зеркале. Но здесь аморальность и грязь перешли все границы. Его статья явно преследовала одну определенную  цель –  представить курдский народ в виде врага.

Нарисовав этот образ, он сам сразу же старается оправдаться: «Из этих слов не вытекает, что автор этих строк (т.е. Гарник Асатрян - К. М.) хочет сгустить краски - возродить образ курдов, как заклятого врага армян, ли же, не дай Бог, разжигать ненависть и призрение в отношении курдов» («Азатамарт», № 27/70, от 3- 9 июля 1992 г., стр. 10).

Очевидно, что сам Г.А. тоже чувствует, что его писанина дурно пахнет.

Делая вид, что «оправдается», но на самом деле подчеркивает сказанное и этим «оправдание» косвенно подсказывает читателям: «Что написано, то и написано, понимайте именно так!»

Посмотрим, как Г.А. «научно» заново возрождает образ заклятого врага и таким же «успехом» определяет рамки прав на жизнь курдского народа, как нации. И в этой «научной» суматохе он берет на себя роли проводника собственного народа и ведет его в нужном  для себя направлении…

«Оказывается», что до Г.А. в Армении существовало довольно простое и романтическое представление о курдах: «…наверное, потому что  в Советском Союзе к национальному вопросу  был особый подход вообще. В отношении истории курдов  и их происхождения, время и условии их появления в Армении существовал особенно примитивный, романтический подход, а не научная идеология, подтвержденная документально».

И далее: «Неинформированность, или же, может быть,  недостаток научной добросовестности доходят до того, что часто армяно-курдские связи выводят со времен Тиграна Великого. Вопрос в том, что, начиная с Инчичяна и Лео, среди нашей интеллигенции бытовало то ошибочное мнение, что древние мидяне являются предками курдов…».- Представляете, армяне раньше «не знали» своих соседей, друзей и врагов, многого чего понимали «ошибочно», а некий Г.А., не знаешь от куда взявшийся, вышел на псевдонаучную арену и «перевоспитывает» армян! И смех, и грех….

Преступно, что человек, претендующий на звание ученого,  не знает, что у армян не было «ошибочного мнения» о том, что мидяне являются предками курдов. Напротив, армяне были уверены в этом.  Для них слова «мидяне» и «курды» были синонимы. Говоря «мидяне», армяне подразумевали курдов, говоря «курды», подразумевали мидян. Но об этом  чуть позже.

На протяжении нескольких лет Г.А. пытается приучить армянский народ к «научной» (а точнее - антикурдской) «идеологии» (да, да, именно так, «идеологии»!), и для этого он основывается на «современных  достижениях науки». Возникает вопрос: «О какой науке идет речь? О точных или естественных науках, или о хеттах, шумерах, или о других доисторических народах и племенах? Курды были, ест, и будут, и продолжают жить по соседству с армянами. А у соседних народов, близких по культуре, как и у родственников  (даже если это отец и сын или братья, живущие по соседству),  могут сложиться и положительные, и негативные отношения. И это вытекает из конкретных интересов данного периода, на что могут влиять внешние факторы: заговор врагов, или же предательство внутренних сил. Надо всегда иметь виду (этого вековой опыт истории человечества!), что в мире не существуют невинных или виновных народов. Каждый человек должен в себе найти честность и мужество, увидеть в своем народе и то, и другое - хотя бы во благо будущего своего народа и его продолжения.

А между тем, в армянской литературе и в периодике конца XIX и начала XX веков, о чем умалчивает Г.А., об армяно-курдских отношениях было написано достаточно многих светлых страниц.  Человек не имеет права  притворяться слепым и глухим, а обязан объективно показывать действительность. Ради будушего! Такая оценка принесет только пользу нашим народам. В статье Г.А. целенаправленно, красной нитью проходит ошибочная и настораживающая, сбивающего читателя с пути. Знатоки истории прекрасно знают, в чем дело, но встречаются отдельные личности, легко поддающие под влиянием лженаучных теорий, фальсифицирующих исторические факты и события. Тем более, когда сведения опубликованы на страницах печатных изданий известных политических организации. Необходимо подчеркнут, что это не единственная  статья Г.А., в которой он со своими компаньонами по «политцеху» из газеты «Пюник» вытаскивает из помойной ямы очередную «сенсацию», тем самым, раздражая чувства народных масс, накаляя и без того напряженную обстановку. К счастью, таких «деятелей» в армянском обществе немного! Хорошо, что такие политические игры разыгрываются здесь. А если бы все это происходило в обществе, где преобладают фанатично настроенные элементы? Тогда по «молитвам» асатрянов….

3. Умственная слепота  или…? 

Политика нанесения удара единству курдского народа стара, как история. Эту политику в свое время разыграли арабские, персидские и турецкие завоеватели. Но сегодня происходят весьма существенные политические и международные процессы. Многие страны уже давно отказались от этих грязных игр. Но Г.А. и ему подобные «деятели» подобрали сценарию со свалки истории, залатали и разыгрывают на армянской земле. Г.А. находится в состоянии агонии, мечется по улицам  и закоулкам, выходя из кожи вон, орёт, чернит бумажки и старается «доказать», будто езиды и заза не являются курдами. И в качестве доказательства приводит «пример»: некоторые езиды не признают себя курдами. Скажите спасибо, что в той атмосфере, которая благодаря асатрянам царит в Армении, езиды не отказываются и от самоназвания и не называют себя армянами! Кто знает, может быт, настанет и такое время!
 Если несколько езидов под влиянием определенных условий  не называют себя курдами, это еще не означает, что езиды не являются  частью курдского народа. В таком случае мы можем не считать курдами лично их, но не можем и не имеем право, не считать курдами всех  езидов. Потому что все езиды у себя на родине - в Курдистане, в своей святыне Лалеш считают себя курдами и говорят: «Тот, кто не является курдом, не может считаться езидом, и наоборот: кто не является езидом, не может считаться курдом!» Так говорят и курды - езиды, компактно проживающих в своих деревнях в Армений, а так же езиды Грузии. В мире не существует народа по имени «езди», езиды существуют только среди курдов, т.е. курды - езиды. И, потом, такие ситуации встречаются среди многих народов.

Возьмем, например, армян- католиков, которые считают себя «франками». Более 70 лет существует Армянская  Республика, ведется единая национальная политика, действуют национальные школы и ВУЗы. Обучение ведется на армянском языке, но франки (армяне- католики) неохотно вступают в брак с армянами – григорянами, считая себя франками, а тех - армянами, а этот диалект армянского языка, на котором говорят вместе с другими армянами, называют франкским (арм. «франкерен»). Уж не говорим об армянах - хемшинах, которые исповедают ислам…. Но это не является поводом, не считать их армянами.

В мире каждый нормальный человек имеет одно лицо, но у Г.А. совсем по-иному, он даже не двуличен, а многолик. Убедитесь сами:  в своем интервью „KURDISTAN PRESS“ он говорит, что в Армении живет «60 тыс. курдов» („KURDISTAN PRESS“, № 87/ 17-18, 26. 12. 1990, стр. 13), но тот же интервью перепечатают в газете «Пюник»(№ 2/10, 16. 02. 1991, стр.24) уже на армянском языке, и «60 тыс. курдов» превращаются в «несколько тыс. курдов». И сегодня он продолжает твердить, будто в Армении «… до ноябрьских событии 1988 г. проживали около 5-6 тыс. курдов... Сегодня в Армении осталось не более 700- 1000 курдов…» Язык без костей – мелет, что попало.

В двух номерах газеты  «Азатамарт» под рубрикой «Окружающий мир» была опубликована статья «Курды»,  где читатель не найдёт ничего хотя бы близкого к здравому человеческому восприятию вещей. Слишком уж похоже на листовки провинциальных средневековых  шарлатанов.

Конечно, и в наши дни встречаются шарлатаны от истории, но пример Г.А. уникален: он не приводит исторические факты, не сопоставляет, не анализирует, что бы их опровергать. Его цель  - подготовить общество и навязать ему свое грязное мнение. Он прекрасный ученик  Геббельса, который любил говорить: «Сто раз повторенную ложь примут за правду!»

Г.А. жалуется, что «… возможности газетной публикации ограничены». Но, если человеку есть  что сказать, и двух газетных полос достаточно, что бы показать любой народа, как надо.

Тем не менее, как бы там ни было, публично высказанное мнение, не должно оставаться без ответа.

Г. А. пишет, что на нынешнем этапе подъема национального самосознания курдов и их сплоченности  делаются попытки ассимилировать некоторые иранские племена, такие, как заза, луров и гуранов. Во-первых, если они являются самостоятельными иранскими этническими объединениями, почему сам Г.А. их называет не народами, а племенами? И, во – вторых: Г.А. «ошибается», считая, что об этих племенах, как части курдского народа, стало известно только на нынешнем этапе истории. Великий лингвист Р. Ачарян еще в начале 20 века, на основе более ранних сведении,  пишет, что заза признают себя курдами.

Но, несмотря на исторические факты, Г.А. продолжает самозабвенно лгать, не замечая, что в одном случае имя племени он пишет “гуран” (курд. “goran”), а в другом случае регион «без племени» называет “горан”. Все же ему не удается обмануть специалистов. Автор пишет: «А так же существуют курды без племени – городские курды, занимавшиеся в регионах сельским хозяйством и другие, которые называются   “курмандж”, “мыскын” или  “горан”».- Здесь хотелось бы предложить читателям сравнить названия племен: “курмандж” и “горан” с названиями диалектов курдского языка  “курманджи” и  “горани”, и тут же убедиться «научности» асатряновской «теории». И далее, предлагая эту бредовую «теорию», он пишет: «… Как заза, так и луры, и гураны (имеет виду лоров и горанов.- К. М.) по своим особенностям почти являются отдельными иранскими объединениями, отличающимися от курдов».- По этому поводу мы бы посоветовали новоиспеченному курдоведу, что бы он посетил Сартарапатский этнографический музей в Армении. Там он увидел бы национальные костюмы армян разных регионов: константинопольских, тифлисских, хемшинских, карабахских, сасунских, ереванских и др., - насколько похожи друг на друга.

Другой вопрос   как автор статьи, зная лишь одного диалекта армянского языка, общается с армянами из различных регионов страны? Несмотря на то, что в Армении уже более семидесяти лет ведется политика единого национального языка, все же существуют несколько диалектов и говоров армянского языка. Они живут (и  будут жить еще долго!), и часто армяне, не владеющие литературным армянским языком, вынуждены общаться между собой при помощи переводчика, или же на другом языке, на котором свободно разговаривают. В основном же роли языка – посредника  играет русский. И это естественно! Но образованный и воспитанный человек не удивляется и, тем более, не использует такие факты в своих грязных целях.

Г.А. и его задача находятся в диалектических  взаимоотношениях: он ставил перед собой эту цель, и она со своей стороны его тащит за собой. Он же с закрытыми глазами, сея ложь и фальсификацию, стремительно рвется  в период.  Куда? Ни кто не знает!

Так, по его «научной» гипотезе, курды из северо-западных районов Ирана переселились на территории Азербайджана только в начале XIX века (1813 -1828 г.г.).

Надо отметить, что ни в начале XIX века, ни до образования Мусаватской республики в этом регионе, ни географическая территория, ни административное образование не назывались Азербайджаном, однако на этих землях курды живут издревле. В учебнике «История Азербайджана» опубликованного в Баку для русских школ, который мы нашли в разрушенном доме в Лачине, о чем уже шла речь выше, ест сведения, ясно демонстрирующие и уровень знания (точнее, незнания), и цели  автора.

Учебник Истории Азербайджана


На стр. 36 этого учебника публикован документ:

ОПИСАНИЕ БАРДЫ АРАБСКИМ ГЕОГРАФОМ X ВЕКА АЛЬ – ИСТАХРИ

…Около ворот Берда’а (Барды), называемых «Воротами Курдов», рынок величиной фарсаха в квадрате. На него собирается народ, и стекаются сюда люди из всевозможных стран, даже из Ирака…

А на странице 37 читаем:

ФЕОДАЛЬНЫЕ ГОСЕДАРСТВА В АЗЕРБАЙДЖАНЕ

В 70-х  г.г. X века в районе Гянджи образовалось курдское государство Шеддадидов. Один из правителей этого государства овладел Бардой и Шеки, присоединив их к своим владениям. Шеддадиды нанесли жестокий удар хазарам и тем самым положили конец их набегам на Азербайджан. Был строен мост, упорядочилась чеканка монет, были установлены знаменитые железные ворота Гянджи.

А переселение курдов из Ирана на Закавказье – на территории, которая ныне называется Азербайджаном, произошло по приказу шах Аббаса, с целью укрепления северных границ своего государства.

И это не все: когда Г.А. перечисляет курдские районы Ирана, неизвестно почему «забывает» об Области Курдистан (перс. «Остан-е Кордестан»), которую можно найти на всех административных картах Ирана.

…. Таким образом, ни одна «концепция» не получает подтверждения ни в историческом, ни в общественном, ни в моральном плане.
В статье имеется и раздел «Экономики»- всего несколько строк. И здесь задача автора весьма проблематична: он пытается доказать, будто курды занимались исключительно скотоводством. Даже если так, что тут порочного и постыдного? Но во имя истины скажем, что по достоверным источникам, больше 40% населения Курдистана - горожане. Вот уж логика «ученого»! Интересно, кто занимается скотоводством у самых «индустриальных» народов? Разве на свете существуют народы, среди которых не было скотоводов? Разве существуют народы чисто скотоводы, рабочие, торговцы? 

И еще: когда курды занимались скотоводством, это был единственный способ, не служит иноземцам, с помощью своего труда обеспечит себя относительно независимость и свободную жизнь. Но, что бы «убедить» читателя в «правдивости» своего мнения, автор статьи приводит  курдскую пословицу: «Пастушество - мужеств!» (курд. “Şivantî- mêrantî!”). Видимо Г. А. не знаком с творчеством великого армянского поэта Ованнеса Туманяна (хотя следовало бы!). Если бы читал, то знал бы, как великий поэт воспевал отвагу «молодцов – пастухов. Не каждый способен стать чабаном и в дождь, град и метель пасти овец в горах, защищать свою отару от хищников и грабителей, противостоят капризам природы. Не так уж было легко!

Но, все же!

Если Г.А. считает себя  курдоведом, знатоком курдской культуры и обычаев, наверное, он не должен бы забывать (а может быт, он делает это специально?), что существует еще одна пословица курдского народа:
«Кто в жизни выиграл?
- Кто купил – продал!
Все же не лучше земледелия!»

(“K’ê dinê dot?

-Yê k’ir’î- firot!
Dîsa negihîşt xeta cot!”)

Вот, в чем видит  человеческое счастье курдский народ!

И дальше Г.А. такой же «убежденностью» доходит даже до того, что подвергает «ревизии» армянские исторические первоисточники. На этот раз он берется  «опровергать» сохранившиеся в средневековых армянских летописях сведения о том, что для армян слово «курды» и «мидяне» означали одно и то же. И для этого он приводит следующее: «… На рассвете пришли мидяне, которые называются курдами». (Аристакес Тевканц, Айерг, Тифлис, 1882, стр.175- 180, на армянском языке). События, о котором здесь идет речи, т.е. приход курдов - мидян в армянский церковь Цпн, происходила 19.мая 1426 г.

Нормальный человек понял бы, что еще в начале XV века для армян слова «курды» и «мидяне» имели  одно и то же значение. Но Г.А., в соответствии поставленной перед собой целью, пытается сделать того, чего, собственно говоря, в здравом уме сделать никак не возможно, и твердить, что автор не написал то, что написал… И единственная «правда» для него, это то, что говорит он сам.  То, что была написана более пятьсот пятидесяти лет назад, он называет  «литературным приемом». Ни больше, ни меньше, приставьте себя! Настоящая научная афера!

Но это не единственный источник. Интересно, что бы сказал Г.А. по поводу рукописи XVI века? Читайте и не удивляйтесь:

«Курды, жители той страны, которые называются мидянами». (Матенадаран, Институт древних рукописей, рукопись № 1495, стр. стр. 142/а и 142/б).   Очевидно, что до XVI века армяне, говоря «мидяне», подразумевали «курдов» и говорили «курды», подразумевая «мидян». Наверное, после этого не имеет смысла, ни спорит, ни приводить дополнительные доказательства. Налицо факт, свидетельство одного из немногих в мире народов, знавших курдов не понаслышке – армян, живших с курдами по соседству и даже местами смешанно.

Говорят, что самый коварный враг человека - это его умственная слепота. Абсурдность «научного» подхода Г.А. к проблемам удивляет. Доходит до того, что он пытается «доказать» армянское происхождение курдской племени «рожки». Сам говорит, сам же приводит объяснения, которые автоматически опровергают его же гипотезу (но, как видно, автор об этом не догадывается), когда рядом со словом «рожки» в скобках пишет: так же «рузаки». А ведь слово «рож» (курд. «солнце») – курдское слово и  древними формами его являются слова «роз», или «руз» (в персидском так же: «руз»). Эти формы сохранились сегодня и встречаются в некоторых говорах и диалектах курдского языка. Но, если Г.А. желает привязать слово «рожки» к названию армянского рода Рштуни, тогда он должен сначала доказать, что слово «рштуни» происходит от курдского слова «рож»!

Остается только сочувствовать бедному «исследователю».

«Научные» курьезы Г.А. уже нас не удивляют - что бы по настоящему осветить все стороны того дилетантизма, который прослеживается в этой статье, наверное, потребовалось бы несколько специально написанных томов.

 Остановимся на политическом лейтмотиве этой статьи.

В первой части своей статьи («Азатамарт», № 26/69) Г.А. пишет, будто «…курды Закавказья всегда отличались своей про - азербайджанской ориентацией, в противовес езидам, в проармянской ориентации которых в течение столетия никакое изменение не произошло…». - Вот, почему автор из кожи вон вылезает, что бы «доказать», будто езиды не являются курдами!  Конечно, это хорошо известная нам позиция- заказ определенных политических кругов. Сделаются попытки припугнуть курдов – езидов: курды являются друзьями наших врагов (т.е. азербайджанцев и турок). Поэтому, если вы будьте называть (тем более, считать) себя курдами, вы тоже окажетесь  в их рядах.

Скажите, пожалуйста, чем  это является, если не психологическим террором?!

Далее автор с тем же энтузиазмом продолжает во второй части своей статьи («Азатамарт», № 27/70): «А теперь, о том, как ориентирована к армянам курдская диаспора, основной центр формирования национальной идеологии. Последнее время, а точнее, после захвата Лачина, делаются попытки, доказать, что курды изначально имели проармянскую ориентацию, будучи, естественно, против турок. Конечно, эти сказки рассказывали время от времени и раньше.  Особенно легко нашли они свое место в кругу фальшивого интернационализма».

 На самом деле такие высказывания могут быт только плодами больного воображения! В - первых, какое отношение имеет захват Лаччина к временам упомянутого интернационализма? Ныне наступили другие времена, которые характеризуются выступлениями асатрянов. И, во-вторых, надо еще доказать, что захват Лачина имел место в мечтах курдов, и они этого хотели. На свете невозможно найти людей, которые пожелали, чтобы захватили их родину. И, конечно,  курды не могли знать о захвате Лачина, до его свершения.

Доказательство  этого – прохождение статьи «Курды» от автора до редакции газеты «Азатамарт»,  где эта статья начала публиковаться в газете с 26 июня 1992г.  Допустим, автор сдал статью в редакции приблизительно 10 дней до публикации, а начал ее писать, скажем, за10 дней до того. Получается  5  июня. Лачин был оккупирован 18  мая, и курды Европы узнали об этом, допустим, 19- 20 мая. Они среагировали на это после 10 июня, когда до них дошла информация о восстановлении курдской государственности. А до этого они не могли прогнозировать захват Лачина, после чего и последовала шумиха асатрянов.

 Одним словом…

Здесь можно сказать только одно: Курдский народ не враждует ни с каким народом. Нет хороших  и плохих народов, ест плохие режимы, плохие политики и идеологи, те, кто зарабатывают себе на хлеб, сея между людьми и народами вражду, горе и страдания.
Читаешь эту статью, и невольно приходит в голову афоризм:

«Каждый понимает в меру своей испорченности».

Таким образом,  в Армении по отношению курдам искусственно нагнетается атмосфера призрения и вражды, что можно расценить только как попытку психологического геноцида. И то, что сегодня здесь происходит, рано или поздно принесет свои плоды, если армянская интеллигенция соответствующим образом не отреагирует на эту ситуацию. Последствия процессов, начавшихся в Германии в 1933 г. хорошо известны. А мы, граждане Армении, считаем своим долгом, освещать темные стороны этих опасных политических игр.

Игры играми. Но у тех, кто мало-мальски знаком с историей, у него возникают вопросы:

- Если эти два народа были врагами, то, как могли бы иметь народное творчество, со сходными элементами? Существовал даже курдско–армянский фольклор, песни, танцы;

- Как получается, что многие великие сыновья армянского народа, которые не на словах являлись большими патриотами своей нации, восхищались и с любовью занимались историей, этнографией, народным творчеством и музыкой курдов? Среди них такие, как  Х Абовян, Комитас, И. Орбели, Ав. Исаакян, Р. Кочар и др. Курдские темы лежат в основе произведений многих армянских писателей. Предание, легшее в основу поемы «Взятие крепости Тмук», Ов. Туманян слышал от курдского старика в Джавахети. Первые рассказы Р. Кочара основывались  на курдской тематике. Великий Комитас в конце XIX века защитил свою дипломную работу по курдской музыке в Берлине и пел «Дле йаман!». И сегодня многие курдские песни популярны среди армян. И это естественно! Естественно, так как и мы, курды, проживающие среди армян, многое заимствовали из армянской культуры.

И какое нам дело до «фальшивого интернационализма»? Если уж говорится об этом интернационализме, то под его прикрытием курдам был, нанесем большой вред, чем какому бы ни было народу. Во времена этого интернационализма в Армении все преступления Османской империи, совершенные против наших народов, оставили в сторону и уводили борьбу от основной цели. В этот период постепенно затемнялись светлые страницы нашей общей истории,  а трагические события, организованные общими врагами с участием предателей, вывели на арену тех, кто провоцировали массы и искажали факты. Постепенно между народами внедрялись взаимное подозрение и призрение. И сегодня ту же политику продолжают определенные силы. С какой целью? Кто стоит за всем этим? Ведь все делается в пользу общего врага и во вред нашим народам! Разве это не предательство?  Судить нас будет история!    

Одним словом, те, кто фальсифицировали историю нашего народа, были и сегодня продолжают существовать. Одним больше, одним меньше – это не имеет никакого значения. Все же мы надеемся, что последователей этой идеологии будет мало, и им не удастся создать взрывную ситуацию.

Как бы то ни было, нечему удивляться. Однако у читателей статьи Г. А. возникнут  противоречивые чувства и люди зададутся  вопросом:

- Что это - шедевр невежества или упорная попытка преследовать грязные цели грязными методами?

 Может быт, и то, и другое! Смотришь и не хочешь верить, что в наши дни на страницах газеты политической партии появляется статья такого уровня, написанная человеком, претендующим на звание ученого.

Читаешь статью и невольно вспоминаешь мораль мультфильма «Маугли», снятого по мотивам рассказов Р. Киплинга: «Когда отношения между окружающими идут к лучшему, это кому- то сильно не нравится!»

И, еще одно: удивляет, что после появления таких статей, почти не слышан голос армянской интеллигенции. 

…Ведется целенаправленная пропаганда вражды и не приязни, и рано или поздно ее плоды поспеют – пусть  даже спустя десятилетия!

Интересно, кто их попробуют?

Корда Мад

Лачин – Ереван 
Июнь. 1992 г.

Continue reading →